Стармлади

Бр. 10. и 11.

- СТАРМЛАДИ —

Стр. 83.

Л и ст а к. БОЖИЋЊЕ ПРНСЕ. Шаљива игра у 1 чину. Писац ће се на крају — казати. ЛИЦА: Вуле ГГанаћков Цаја, његова жена Кајка, његова кћи Тома Је®ремовић, гостионичар „код седам ла®ова" Јанко, његов син Један амалин Мићун, слуга Жужа, служавка Један шваба Жандарм Догађа се у кући код газда Вула, на први дан Божића. Обимна грађанска соба. На сред собе постављен сто са разним ђаконијама, божићни копаи у ситу, а у чаши са житом воштаница. ПОЈАВА I. Кајка (заузета око постављања): Тако, готово је. Јао, Бого, ала се радујем, овом божићу као мало дете, чисто пливам у некој невидовној срећи. Осећам се у неком свечаном расположењу. Чисто овладали неки галичљиви осећаји срцем. А душа ми се смеши ужива и топи се. Дође ми тако да би просто играла и скакала (подскакује). Чекај како беше оно из „Јованчиних сватова" (Узима салвет и брише један тањир, нодскакује и певуши из оперете „Јованчини сватови") „Де, Като, де-де злато де, — подскочи Като (скокне по такту) подскочи злато — јер свирац свира. Весело цупни, ножицом лупни, — па понеси аљку на батаљку." Јао да ми је сад да кога стиснем и слатко изљубим. (Тргне се) т. ј. да мислим тату, маму — какво дете — а не као ви. (Опет пева, сад из Мокрањчева „Руковета"): „Аој Като, аој моје злато Дај да љубим ја —- уста медена!" Јух, ја се овде забрбљала, а татица може сваки час бахнути, — а још нисам ни вино унела. Па ни хлеб, а ни со. А сто пута ми је тата говорио, у српском дому прво се на сто износи хлеб и со, — па тек онда долази остала ђаконија. Јао, ја сам тако весела, а мама је тако љута, па још ако и тата дође љут, тешко да неће данас још и плача бити,јер нешто сам одвећ весела. Али како и да не. У прошлу недељу ми је рекао „Он" (осврке се, меће руку на уста и"шапуће) да ће ме данас запро-. сити. (Поиграва) Данас, данас. (С поља сечује: Кајка!) (Опет певуши) „Де, Като, де, злато де,„. подскочи Като..." Опет сам се заборавила. Шта је то? Као да ме зову? (Чује се споља : (Кајка!) Ево, ево мама, идем, идем.

ПОЈАВА II. Цаја и Кајка. (Улази и сусреће се с' Кајком, која се услед тога враћа.) Колико је то сати, дете? Кајка (гдеда на будилник који је намештен на ноћном столу). Да видим мама. Равно дванајст. Цаја (пљесне се рукама). Леле мени, а тог маторог још нема. (Гледа нрема прозору.) Рек' би да су већ и из цркве изашли. Кајка. Сад баш иду. (Прилази прозору.) Јао мама да видиш само, како је потпоручник Павловић Феш. Цаја. Батали.... Кајка. А зашто мама. Цаја. Не качи се за трамвај без булету. Кајка. Их мамице, зар се ја морам одмах за њега удати, ако сам рекла. Цаја. Немој ништа да рекнеш нити џабе да се замлаћујеш. Знаш како босанац вели : „Имаш паре, имаш Јусо, немаш паре, имаш ЈозеФ." Кајка. Ух, та већ ти... увек... Цаја (строго). Боље нровири још једном кроз прозор, али не на ОФИцире, него да видиш идели ти татко. И тај ће данас да потреФИ опет у три на ручак. Кајка (провирује кроз прозор). Не иде, мама ! Цаја. Брука, брука, дете. Видићеш још ће мо остати без печенице. Но куд ли му на врагу дадох печенку, да је он носи. Бајаги, он ће је негди дати, да се на ражањ испече. Послала сам Мику у потеру за печенком. (Пауза. Кајки). Да не иде још који официр? Кајка (која је још код прозора стојала, разумеде и затвори прозор.) Али мама, немој се ма зашто једити. Немој бар данас. Данас је Божић. Цаја. Џаба ти ћерко и божића норед толиког једа што ми се у кући Фаћа. Кајка. Покварићеш цело расположење, којим треба да је .данас, о тако великом празнику, свака хрншћанска душа надахнута. Цаја. Море нисам надахнута него надувена као — мислиш сад ћу пући. Кајка. (Нерасположено пребацивајући јој). То видим. Цаја. Дошло ми је да у Саву скачем, само да није смрзнута. Кајка. (Хоће да је одобровољи.) Сети се само данашње анђелске песме: (певуши). Слава во вишњих богу — (говори) а на земљи мир међу људима и добра воља. (Загрли је, улагивајући јој се, љуби је.) Цаја. Па то је баш оно ћерко, што би требало да сам добре воље, а мене нека невоља хваћа. Знаш да сам ти љута као рис. Кајка. Ах мамице, ти претерујеш... А и нашто се само џабе једити, кад се ситуација неда изменути. Цаја. Ма, како то говориш ћерко, џабе, Зар није доста што преко целе године 362 дана од-