Стармлади

Стр. 100.

- СТАРМЛАДИ —

Бр. 13.

А гласови деиутаната, одлијегнуше још два три пута: — Живио господар!.. Живио Усгав !... * Јр * Изван гробља био је сахрањзн Трипио Н. За њзга је јављено са Цегињт, да се убио у Јусовачи. . . . Више његове хумке нревијала се туж на јела, а свуда около чуо се Фијук кроз врхове четинара, као да вјетар пјева: „Кад је човјек члан просвијећеног човјечанства, он и слободан грађаниа мора бити..." Над гробом песрећнога родитеља превијала се жена и пиштало троје луде дјеце. . . Издалека је вјетар доносио тужне гласе: — Живио господар! Жчвио Усгав ! 1" Црна Гора. (Некад — и еад.) Минуло је доба ратнијех кршева По горама иреко стрмијех литица, Гииуло се тада, ах дивне им среће! Браћу погинулу сахранише дично, Цјеливаше, иа им више хладног гроба Ноставише спомен, окитише цвећем Надгробницу плочу... Кад би цвеће свело Слободно га било, залити га сузом.... * Данас вежу руке јунака са узом, Окови и ланци орден су ноштења, Напаћене тешко земље мученика Наквашеног крвљу, ноноснога ст'јења, Овега што у њојзи слободније мисли, Свакога ко жели слободно да дише Дошаитачи нрате — окови су стисли... А гробове ко би походити хтио Браће, што су хтјели земљи срећу, Ко издајник дома владарског би био Н мрак би га прождр'о ио вољи сабљаша... Јадна Црна Горо, шта си дочекала Од рођене дјеце земљо мученика ; — Да ти оскврнаве светиње и славу Да. од тебе створе пећину дивљака. што те љуби, нема склон за главу . но је посие пепелом и срамом,

II не падне роиски, пред ноге тирана.

А зар не чујете, пјесму самртника Уз звон потмулијех ланаца од гвож1)а?,.. Зар нијесте чули, пјесму мученика, Зар вам срце звјерско не куца и стеже, Још теже и јаче него оков клети! ? ...Не, не... Ти си оглунуо наш „витеже" кнеже !... То је пјесма колашински мученика Која зове да се гробље Црвогорац Сплајев. У ОКОВМА ЛЕЖЕ ЉУДИ ... У оковма леже људи Шго би могли први бити, И још многе горке јаде Предохранит', отклонити. У тамници леже људи, Што ни близу нису били, Где су јадни срџбеници Крвав барјак разавили. У тамници леже људи Несумњива карактера, Људи свога уверења, Људи књиге, људи пера. Слободну им штампу дасте Да с измами вера њина, Па што устав није смео Постигосте — „законима". У тамници леже људи Што зборише само равно, А да беху буптовници, Подигли би народ давно; У тамници труну болни, Вију с ланци као гује: Над главом им анџар виси, А обест га заљуљкује. * * *

Ко је жедан српске крви, Нек у себе нож забије; Ваљда и сам крви има Кад је жедан, нек је пије! Али варод црногорски Неће трпет крвопије!