Стармлади

Стр. 102.

Бр. 13.

Ја и моја жена — Максим Слатки. Колико има хумора у томе, кад ма само и наиишем иајпре „ја", на онда: „моја жена"? А колико тек има сатире, кад кажем: моја — жена. — „Моја жена...." —. Ја сам славне царске среске области стално намештени први послужитељ, а моја је жена — да вам баш кажем српски — обична шнајдерка. Давпо смо се састали. Камо среће да нисмо! Имала је онда у оно време уштеђених стопедесет и пет форината и за тај ме новац — то ми је и јутрос споменула — куцила. Мене није купила, — то ја кажем већ моје звање. Двадесет и пет година има, како ми жена спомиње тај купопродајни уговор. — Ох! Двадесет и пет година трпео сам онај црни апсолутизам. Моја кућица била је — да вам као политички чиновнпк дипломатски кажем — држава у малом. Границе су јој биле сека Марин зид с десне стране и чика Мишина штала с леве стране, а тамо иза баште стрина Јуцин плот. У тој држави била је моја жена апсолутан госа. У почетку заједпнчкога жпвота хтео сам да извојујем за се што више слободе али... Мобилизована је била сва војска. Пријатељске силе: сека Мара и стрина Јуца (те су две с мојом женом сачињавале свети тројнп савез) дошле би одмах са својим батеријама на границу. Нада мном би био проглашен преки суд и само скрушеном мољењу милости може јарко сунце захвалиги, што ме још греје. Иначе.... јао кости моје! Прексиноћ. ме жена дохватила маказама по руцн и да нисам измакаб остала би копија оне тешке штогле на мојнм леђима. Суседне силе, даље питомци страних држава — (оне девојчуре, које се тобоже уче шитн код моје жене, а вамо се изображавају у ратној вештини) — све је то било против мене. На ирсте бих могао избројати оне вечери, кад сам зими до седам, а летн до девет смео остати изваи куће. Трпео сам и трпео и тек свом државнпчком искуству могу да захвалим, што је у нашој кући престала апсолутна влада. Почео сам у почетку друге двадесетипетгодишњице говорити у најпонизнпјем тону мојој Прекларијн, да су данас све државе у Европи напустиле застарели апсолутизам и да су увеле устав. Уставан живот, то је нешто модерно, усудих се нагласити. Кад споменух реч модерно, подиже моја женица очи и преко најновијег журнала погледа ме. Јест, тако ми свију светаца, баш ме право у очи погледа. Менп се одмах учини, да ме пажљиво слуша. По једној црти лица, што јој се пружила од половпце носа тамо преко образа, ал ближе устима него ли оку, познао сам да могу говорити даље. Најпосле у тај мах ни пред њом ни близу ње није бнло ништа друго, до ли журнал и — напрстак.

Говорио сам како су радо и друге силе даровале устав својим вернима. Р]но пегава Француска, па надута Бнглеска, па шарена Аустрија, па успаљена Италија, па чак и нашминкана Турска и чисто чисто одевена Црна Гора. Све те даме живе по новој моди. Најновпји крој, најновија материја... та све најновије, утегиуто, увезано, ушивено . .. та толико модерно, да их све тело жуљи, ал на око је лепо. А то је главно: — на око! И моја жена, моја лепа и добра женица дарова из властите побуде устав. Дивота. Имамо сабор, владу, чланове, расправе, предлоге, гласање, интерпелације... ма све. У сабору је моја жена председник, а ја сам перовођа, заступник, тумач, квестор и — ; опозиција. У сабору су нам улоге подељене, а и ван сабора зна се, шта је чпје. Ми смо и влада и министри.... та кажем вам: што је моја жена паметна, ах!... Жена је себи узела портфељ — молим: порт-фељ, а не портмоне (ту стварчицу нпје мени никад ни поверила, а камо ли дала) — дакле портфељ минпстарства финансија, унутарњих и спољашњих иослова и — рата. Мени је оставила портфељ прпвреде, просвете и — црквепих дела. Распоређено је, као што видите дпвно. Радимо. Жена говори; и ја смем говорити. Она нма при гласању један глас, ја имам један глас. Тек кад се гласови поделе, онда одлучује председник. Сасвим уставно, па ето. Синоћ смо свршнли много важнпх послова. Отворен је био сабор. Жена је изговорила иапамет престоПу беседу, а ја сам поднео адресу. Све је прнмљено. Реферисали смо даље свако из свога ресора. Примљено је и то. Прешлн смо на буџет. Најпре је отворена дебата о цпвилној листи. За време дебате жена се предомислила нешто и тражнла , је повишење цивплне листе. То потраживање бранила је жена тим, што јој је положај скопчан с великом репрезентацнјом. — Овде морам напоменути, да је жена поред свију овпх дужности у сабору, као уставном телу, преузела на се и тешке дужности другог уставног фактора; она је и монарх. Ту је част, каже добила, наследством. И њезина матн и бака, и прабаба и све редом тамо до — покојне енглеске краљице Јелисавете биле су владарке. — Говорило се дакле о цивилној листи. Жена је била за повишење, ја против. Гласали смо. Жена: за, ја: против. Гласови се поделише. Она одлучи као председник и оде на своју страну. Тако је тек та ставка примљена. Рад ме такав толико расположио, да сам после све женине предлоге примио и у генералној и у специјалној дебати ан блок. Главно је да све нде по утврђеној форми уставно. А жена моја много држи до форме, па зашто не бих и ја. Једна дивота тај уставни рад!