Стармлади

Стр. 134

СТАРМЛАДИ —

Бр. 15. 16. 1?.

ћуне, Мићуне! . . (Чу.је се с поља наставак говора): Где си ти, бре?! ПОЈАВА. X. Цаја и Кајка, а за тим Мићун. Цаја (улази). Пожури само. Ево ти банка. Зл час обиграј сву Палилулу, — само без прасета се куки не враћај. Отиди и до Росулека, кобасичара. Па онда нази, да газда Вуле не види, кад га донсееш. — Јеси ли разумео? Мићун. Ја. Вала газдарице ја не био Мићун, који сам, ако га за сат не створим. (За се) Макар га морао где год нридићи. Цаја. Пожури, пожури. Мићун. Ето, мене о час. (За се). — Е нећеш Швабо данас омрсити брк печеницом! (Одлази). (Наотввиће се.)

| Жалост у радикалној странци ! У Новом Саду је умрво цигански кнез Шандор Фан. Своју буџу (ћулу) оставио је Живку Јасику, радикалском прваку. На ногребу је велики крст ноеио Јаша, а мали Констаптин Брадваровић, разуме се у нозиатим црним пааталонама. Надгробно слово је држао позпати „гелегенхајтс" говорник и словослов Др. Лазица Бајић. Он је у говору истакао како је радикална странка у покојвику изгубила мпого: један глас у црквеној опIII т И ii и ! Из нијетета према нокојепку, тог дана није у „Застави" 11игде сноменуто име циганпн. Чак ни при спомињању имена Светозара Прибићевића. После погреба се радикали и циганп на даћи потукли око маснпх лонаца. УПРАЖЊЕНО МЕСТО. Усљед смрти чергашког циганског кнеза Шандора Фана. настунила је забуна у циганском царству. Једни су за то да се прогласи реиублика, а неки за то да се на уцражњеном месту изабере за кнеза познати циганин Константин Брадваровић. Орган сввју Цигана : „РадикалнаРеч" — још није у тој ствара своје мнење рекла.

Цетињско „позориште." У цртињском позоришту је као и у живо^у. Један те исти глумац игра д;нае разбојника сутра добротвора.

Револуција у Цортугалској. „Живот је — заиста — тако удешен, — као што Максим (Горки, не наш Слатки) каже — или све узми или све остави!" И таман човек иауми да све узме — дође неки ђаво, и мора баш све да остави, (што рекли Сервијаци и гаКе,) па да бега ако је рад да бар собом главу понесе. 3.1Ш човек без главе, па ма оп и краљ био не Вреди му НИШТа. Зато пословица главу сажаљевајући и вели мудро: „тешко ногама подлудом главом", и ако у сгвари баш ноге посе главу. Сад како је да је, главно је код главе, да је г л а в а, па била ћелава или не, не Свети Петар, него нико је за што друго негме гледати, докле год она ванприродно не замирише као оно глава у рибе. Јер чим једанпут свет п чне да зуцка да с главе риба мирише — онда је боље и иеимати главу. Но ипак мора се одати призпање и ногама, које т. луду главу носе. Ето на пр. шта би вредила португалском кра љу и паметна глава, коју био већ изгубио —- да му није ногу било? Зар би се ко други, осим његових ногу, сетио његове главе да је изнесе, да не разбија топовску ђулад. Бадава ппак је лепо то бити к р а љ. Па још нортугалскч. Имаш новаца колико нећеш а узимаш колико тод хоћеш. Даш народу „устав" од хартије, а у џепу стиснеш шипак. Дајеш им сваку слободу а организујеш — црну чету језуита, која сваку слободу у главу убија. Имаш силну војску да те брани од спољагањег не пријатеља — и не кошта те ништа, на нротив још њиховом илатом разне скуноцене глумице издржаваш. И таман кад ти са клерикалцима удесиш, да је народу само добро, а теби како било... нађе се неки ђаво па ти помрси рачуне, што рекли Немци, нревуче штрих преко рачЈна — и онда морат на креду да живиш! Па зар онда није живот варљив? Зар пије онда боље и не бити краљ у дагагнњем непросвећеном XX. веку. Ето и књаз Никола се већ каје што