Стармлади

Стр. 170

— СТАРМЛАДИ -

Вр. 21. и 22.

Л и ст а к.

БОЖИЋЊЕ ПРДСЕ. Шаљива игра у 1 чину. Писац ће се на крају — казати. (На<зтавак и свршетак. Сви (прсну у емех). Хахаха! Цаја. Ево ти твоје прасе. Мени не треба. Вуле. Вала ни мени. Амалин. Мени би требало, ама није моје. Јевремовић. Вала, моје баш није! Цаја. 1Ја, чије је ово управо прасе? ПОЈАВА XIII. Кајка, Јанко и пређашњи. Кајка. Моје ! Сви. Како ? Вуле. Теби шиље гостионичар од седам Шваба? Цаја. Лепе ствари! Јевремовић. (Јанку.) Така ми снаја не треба, којој гостионичари шиљу ирасице на поклон. Ајдмо синко. Јанко, Ама тата, то ће бити, канда неки неепоразум. Кајка. Не, не, овде је мили неспоразум. Ми мал' нисмо 'остали на Божићу без прасета. Вуле. Тако је. А свему је крив онај ло Цаја (муне га) нст - , / аа ; едно) Јевремовић - Како? ! ^ а Ј едно) Вуле (тргне се и ноправља) - лола. (За се.) Умал ми се не омаче лопов. Кајиа. За то сам ја по амалину послала да за мој уттеђени џеиарац, куии једно праее. ?у^ е ] (заједно). Паметно дете ! Цаја | Пиле моје! Јанко (за се). А моје голуиче! Кајка. И са ирасетом оиет повратим кир У кући ! ^ е } (заједно). Паметно дете ! Цаја | Пале моЈе! Јанко (за се). Голупче моје! Јевремовић. Па што са ти онда лагао? Амалин. Шта ћу. Плаћен сам за то. Т. ј. још нисам. Вуле. Е, ево ти један динар. Јевремовић. Ево ти и од мене један стопарац, ал' други пут да не лежеш. Амалин (полази). Јанко. Ево и од мене један гр јш, ал други пут да лепше лажеш! Цаја. А ја ћу ти датми — један добар еавет. Не свраћаЈ' нигди више у ка®ану, него пожури кући на ручак, да ти се супа не охлади! Амалин. Моја је кућа, на леђи.. .. а код куће ћу баш слабо омрсити брк ... Цаја. Кад је тако, а ти остани код нас на ручак! Имамо два прасета, хвала Богу! Амалин, Хвала лепо ја овај — могу.

Цаја. Е. кад можеш, а ти хајд, понеси то прасе у кујну, на да тамо што помогнеш .... Сад још ако и она несрећа Мићун донесе праее, биће т р и! Амалин. Молим фино... Умбм добро да цепам дрва.... вучем воду, ракију.... и т. д. (Одлази). Цаја (у полазу). Хзјд, хајд наћи ће се... (Одлази). (Међутим Вуле говори с Јевремовићем, а Кајка с Јанком). Кајка. Богме, мало је Фалило г. Јанко ! Јанко. Срећа је, што сам госнођице, на све четир се дохватио ... а иначе... Вуле. Де, де, седи ... Немој се дати нудити, него као код евоЈ - е куће... А ви г. Јанко, не устежите ее, него слободно као код своје куће.. Изволи... (Показу.је на место за сголом). Јевремовић. Хвала, хвала! Вуле. Г. Јанко, извол'те! Јанко. Хвала, мени је добро и овде.... Сасвим се добро осећам... ПОЈАВА XIV. Мићун (Као прасе с поља гуриче и цичи као прасе кад кољу). Сви : Шта је сад? Ко то коље нрасе? Мићун (још с поља) Ахохохо — нрасенце, ал ј *е прасенце! (Улази с иеченим ирасетом). Сви (орсну у смех). Мићун! Још једно нрасе! Мићун. Ево га, газда Вуле, прасе! Сви. Ово ј - е треће! Вуле. Ко ми сзд оиет, то шиље? Мићун. Шиље га Јевремовић. — Јевремовић,гостионичар код седам лаФа. Мићун. Тачно ! Сни. (Прсну у смех). Јевремовић. Знао сам! Мићун. Па шта је, то, тако сиешно. (За ее). А да ови откуд не знају, да сам га ја придигао од Швабе ? Мићун. Хоће човек да је шаљив.. . бајаги нојели га гости, а овамо га он смотао ... (Пина озго кору). Охо, ал је прасенце... Видите газда Вуле ... све пршти .. охохо... Вуле (га опина). Охохо ... Мићун. Гђце Кајка, пипните га и ви.. Кајка. Охохохо! Јанко. Охохохо! Мићун. Све му пршти кора... Бадава, газда Вуле, изабрао си прасе, што рекле шојке, цум кисен баба Ђуло! Јевремовић. А шта је поручио ааФеџија од седам ла®а...? Мићун. Поручио је, поручио ... Чекајте само шта је поручио. .. Да, да вам више неће прекорачити прага... Јевремовић. Но и овај лаже — ко опеерваторијум .