Стармлади

Стр 12

- СТАРМЛАДИ -

Вр. 2.

Уз месојеђе. У жељама сам увек био скроман. Нисам никада ирећерао у томе. Нисам желео да ми месец у соби излази, а пуница да ми под прозор долази. Нисам желео да помру туђи веровници, а моји да ми долазе и у радне дане у визите. Нисам желео да ме драгана чека док не исплатим дугове, а старац да ме утеши баснословним миразом — ал после блажене му смрти. Нисам никада са својим аеропланом лебдео по облацима такових жеља, па нећу ни сада. Да сам којом здравствено редарственом несрећом заклао ове године ма само четир брава и да ми је сваки тежак — да баш не прећерам у жељи, рећи ћу: — као сви световни чланови бившег саборског одбора скуна, ја бих, тако ми поштења и искрених жеља свију дипломата овога света, лепо провео месојеђе. Овако Дошло ми је дотле, да се упишем у који песнички клуб, јер је грехота оваким осећајима дати израза у ирози. На све стране игранке, забаве, венчићи и дугачки и округли, вечере, села, званице, гости, чашћења, наздрављења и на крају крајева или коло до зоре или многаја лета до јесени. Народ онет, онај наш народ, за кога се ми учепи и преучени толико бринемо, скида једну по једну кобасицу и побожно их спуцкава и спуцкаће све, док не почну нрави послови. А ја? Кајем се и нспаштам, што се пре Божића нисам уписао међу вегетеријанце и што нисам постао витез реда „Смрт алкохолу." Ох, алкохол!? Да ми је сад ма једна најпростија чаша обичне ракије, па ма заударала и на дим? Тако је то сад. А како је могло бити? Да нисам био луд и да нисам кортешовао при прошлим изборима за свакога, ко ми се понуди, не бн ме нико изварао на концу краја, већ би моја берза друкчије радила. Да сам ја обећавао на све стране — а то умем (можете питати све моје веровнике) — лепо бих ја сад седео као народни застуиник у сабору. Ах, ах, ах! Красно би то било! Ах! Лепо бих ја као и Ивић, учено, високо: илустрисиме домине, сервус! Хаб ди ере! Ми се растајемо. Ја се сад крсћем у друштву једног Томашића и једног — Чаврака.... Хоооо! Или бих као Сунило — сећајући се избора у Глини, који је прошао без Филира трошка — грмио на оне и нротив оних, који ме себе ради подигоше из заборава и стекао бих и ја име: — див — у заветрини. Див дивно, заиста. Томашићу на ћабу, Јомри ргећо1пога, — што је продао кућу, да други не ираве после смрти му и тај геше®т, на каФу, ох— дивно диву нровађање уз месојеђе. Млатати рукама, дерати се, забадати и говорити и говорити и говорити .... та могао бих ија као један од браће Ради! — ћа, — ћа!! ! Овако седим и кукам и гледам пропаст своју као Томашић расуло своје мункачке странке, а

ни он ни ја ни од куда помоћи. Њену је ипак боље. Он може са Ивићем, Сунилом, Радићем Сви они могу у маскенцугу корачати као „народни људи", а не треба им ни маска, ни костим, ни гести, ни мимика.... ништа. Свим оним н1то имају у себи и на себи и што дају од себе, најбоље карикирају — народног избраника. Ако допру ови моји трезни п гладни уздаси међу сите и наните, молим све и свакога, да споменутим народним људима верује, како се исти неби покајали или чак потужили, да им маска не стоји добро. јср спољашност не одговара унутрашњости Сретан вам свима маскнбал! Макеим Слатки.

Кратак извештај Будимпешта. Сабор ради. Посланика се сваки дан скупи довољан број, тако да председник може отворити седницу неколико минута нре дванаест. Кад се прочитају стигли ноднесци, народни посланици слатко задремају п сањајући о томе, како се сад Кошутовци и Јуштовци и у сабору љубе, мисле, кад их квестор нробуди,: да ли се у угарском сабору може и искрено љубити, или се може само нскрено тићи.

Фридјунгова „прослава". И ако је Фактично његова „и р о с л а в а" раније била, и у Бечу се он званично „прославио" — ипак му скромност није допустила а да своју ираву проелаву не одржи, — јер се иосле толиког труда око нроучавања својих историјских докумената у „велеиздајничкој" парници — осетио тслико уморним, да се најозбиљније побојао иарализе — у мозгу, те се повлачи у мир. 0 нрослави је присутним пет гостима, последњп пут ирочитао своје ремек-дело „Д о к ум е н т и" ^еааштећ (1игсћ ћосћ^еећ^е Неггеп ХавИс & Уав1с — које је присутне све развеселило и до миле вол.е насмејало. Слављеника су осим његових „штамтиш" иријатеља, поздравили уредништво „Ке1сћбро81а" и чувени либретиста Леон, којијеуједно умолио историчара, да му дозволи да сме његове „Д ок у м е н т е" — употребити за оперету. Музика ће свакако бечка бити.

Бистро чељаде. Неки сеља иошао у варош, а замоли га једна госпа да јој купи на пијаци за динар пар пилићаи за 10 пара динарских квасца. Кад се сељак из вароши враћао, био је љут и рече: ево вам за динар квасца, а за 10 пара пема нигде нар иилића.