Стармлади

Стр. 18.

- СТАРМЛАДИ -

Бр. 3

+ Војвода Ђорђу Скопљанчету. Када се око Шариног врха, Опет вију мутни облаци, Вардаром теку рајине сузе, А Србији потребни јунаци, Зашто те Бог, сада узе? Зашт' се сад угаси око твоје. Зашт' престаде сад баш срце бити, И малакса рука соколова, Кад бојак треба с душмани бити Бранити од пустолова!? Милвш.

Аеропланом по Европи. -— Јапан је закључио 600 милиона круна за оружање. — Сигурно се и Јанан оружа за „мир"! ф}: Кажу да ®ранцуско-руски савез није н> ремећен. — Е, онда ће бити да је поремећено у глави — бечких дипломата. • Исто тако кажу да између Енглеске и Француске влада највећи споразум. — Богме нека пазе, да се из тог споразума не породи опет спор-разум! Господар краљ црногорски је оболео. Ударила му крв на нос. Вала његовим поданицима је крв већ на врх носа изашла... па чак и па очи наишла!

Из републике духова. Баш сам се натумарао по централној А®рици, по централној Америци, по централној Азији и већ ми је досадило вући оловку по мапи н скакати час ту, час тамо и прескакати час ово, чае оно море. Зашао сам већ био и у Сибирију и да се не сетих да се тамо негде близу куга раскомотила па рајта као по својој дедовини, пошао бих и даље и сумњам да бих се зауставио у Јапану, јер на мојој мапи има још света и иза Јапана. Овако лепо оставим оловку, погледам још једаред у централну Азију, па онда склопим мапу и одем у хотел Централ. Тамо затечем старе столове и нов дим, где се таласа изнад најразноврснијих монополских нроизвода. Молбом својом да и мени дозволе знанцн да делим, бацам и мешам карте задржао сам за час запослене руке, но брзо сам се за то нокајао, јер место да сам себе трујем неваљалом ка®ом, морао сам платити тај отров и њима тројици. Нисам запалио ни цигарете ни цигаре, јер ми нико није понудио, и кад сам се уверио да с те стране никако неће поћи ствари на боље, устанем са свога места и најучтивије изађем напоље и пођем кући. Униђем у своју собу, скинем са асталчића ону крпу, што моја газдарица зове столњаком и за који увек иште некаку одштету, јер сам

се ја оштетио и нревалио мастило по њему, скинем ту крну и наместим се да се разговарам с духовима. Сад ћу баш да узнемирим гро®а Апоњи-ја, помислим онако иза себе. Дознао сам да је отишао у Америку и решим се брзо као да ћу на комисију, да позовем и приморам тога гроФОвскога духа, да ми дође на разговор. Удесим асталчић и окус — покус — ево га из Америке. — Шта ме дирате ? Ви не знате, колико сам се напатио нутујућн сад у зиму по мору. Још се нисам с Рузвелтом ни састао, а ви ме већ потежете у ову моју милу престоницу, где слатки Куен влада. Шта хоћете? — Г1рво: не узрујавајте се, а друго: хоћу да ми приповедате какви је облик владавине у царству духова. — Какви облик? Ио мишљењу Рузвелтовом, Фалиеровом, најсавршенији: република. Право гласа имамо сви, а избор иредседника вршимо тајно. — А ко поставл.а мннистре? — Молим, моје тело у Америци хтело би да једе, а не може да се креће без душе. — Ништа за то. Моје се тело креће с душом и могло би да једе, ал нема шта. Одговарајте Ви само. -— Министре? Па свагдања парламентарна већина. — Има ли и тамо опозиција? — Има. — Па шта ради? — Гледа да дође на владу, па да се побрине за своје људе. — Које је званични језик међу духовима. — Кад продрем са својим законом биће мађарски. — 0, гле! А држите ли и Ви тамо клупске вечере. — Ево сад баш прође дух Вашег чика Стеве, питајте њега. — Јок. С ваканти људима не говорим. Нек он само иде у Батајницу. — Држимо дакако, ал се само духовна јела износе. — А то су? — Чланци Пестер Лојда, Наје Фраје Пресе и Паприка Јанчи. — Сад можете ићи. Сервус! — 0 душе доктора Александра Ивићевог, молим за један интервју. — Ја не знам шта се на сабору збива, молим ман'те ме се. — Ајд иди под скут, камо си и пошао. Душе, барона Рауха! Како си? Је си ли задовољан ? — Нисам! — Зашто ? — Ето мој насљедник бан Томашић не ради