Стармлади

Вр. 4.

— СТАРМЛАДИ

Стр. 31.

О Г Л А С. Част ми је п. н. црквеним опћинама до знања ставити, да сам напустио место про®есора новосадске гимназије и отворио КЊПЖАРУ. Погато сам и досада више књижар него проФесор био, уверавам вас да тиме никога ие лишавам леба. Проф. Јован Живојновић, пееник и књижар уједно.

Згодна замена. Неко пошље некуд свога слугу да неки посао обави, но овај не уради као што треба. Љутито се продере газданањега: „Да сам ја знао да шиљем магарца тамо, ја би онда сам отишао." Од научењака до оперете. Др. Кука сада ставили у н о т е; Да ли ће и за то иримати банкноте? соко.

„■рресошонаслгдниН' Храсшић шрајки сЗојг Прабо у Новом Саду. (Из хотела „Јелиеавехе".) Наш сарадник г. Ожеговић, имао је част да ннтервјуише „престолоиасљедника", за којег „Застава" и некн србијански листови веле: „да би још и могао доћи на престо да му је пара, јер у Србији, веле, то иде ..." — Ви дакле тражите своје право ? .. . •— Да! Иштем круну! — Шта? — Круну ! Кгеигег !

Листак. ПГИЧЕ 0. Ч&ХОРД Пст!.. Иван Егоровић Краснухин, обичан новинарски сарадник, враћа се кући доцкан у вече намргођен, озбиљан и некако нарочито забринут. Изглед му је био такав, као да очекује претрес или смишља самоубиство. Прошавши се мало ио соби, заустави се, разбаруши косу и говори тоном Лаерта, која се спрема да освети своју сестру.* — Растројен, сетан, са болом у срцу, изволи сад нисати! И то се зове живот?!... Зашто још пико није описао ту мучну супротност, што се збива у иисцу, кад је сетан, а кад мора да насмеје гомилу, или кад је весео, а мора по поруци да лије сузе? Морам да будем весео, равнодушно хладан, ошгроуман, али замислите да мене мучи бол, или, рецимо да сам болестан, да ми умире дете, порађа се жена! * Из Хамлета, Пр.

Говори он ово тресући песницом и стрељајући очима. Затим уђе у спаваћу собу и буди жену. — Надо, — каже јој — идем да пишем... Молим те да ми нико не смета. Не може се писати, ако плачу деца, хрчу куварнце... Нареди такође, да спреме чај и... биФтек, шта ли... Ти знаш, ја без чаја не могу да пншем... Чај је— једино оно, што ме крени у послу. Вративши се у своју собу, скида каиут, црслук, чизме. Скида се иолако, затим давши своме лицу израз увређене невиности, седа за писаћи сто. На столу нема ничег случајног, обичног, него све, свака и најмања ситница, иосн на себи карактер смишл>еностп и строгог програма. Попрсја и слике великих писаца, гомила ноправљаних рукописа, једна свеска Вјел.инског са повијеном страном, кост са иотиљка место пепеоннце, новине, савијене небрижно, али тако да се види место, нодвучено плавом пиеаљком са крупним натнисом са стране: „гадно"! Ту су једно 10 скоро зарезаних оловака и држаља с новим перима, метутих очевидно за то, да снољни узроци и случајности, као кварелг пера, не би могли прекидати ни за секунду слободан творачки полет. Краснухин се баца на наслон Фотеље и, затворивши очи, удуби се у размишд-ан,е „т-ене. Он чује, како жена лунка нанучама и спрема луч за самовар. Она се још нијс са свим нробудила, то се види но томе, што јој заклопац од самовара и нож једнако иснадају из руку. Ускоро се чујс шуштање самовара, и прженог меса. Жена не престаје да спрема луч и да удара око иећи, заклонима и вратанцима. Наједном Краснухин се тргне, иоплашено отвара очи и почиње да мирише ваздух. — Воже мој! ЋумЈр! — стење он, страдалачки мрштећи лице. Ћумур! Та несносна жена баш хоће да ме отрује! Де, реците мн, кумим Вас Вогом, могу ли ја нисати при таким околностима? Он трчи у кујну и нз њега се осу драматски јаук. Када је, мало после, жена, пажљиво идући на прстима, донела му чашу чаја, он као и пре, седи у Фотељи, са затвореним очима и удубљен у своју тему. Он се не мрда, испрва лупка прстима но челу и ирави се, као да не чује жену... На лнцу му је као и нре израз увређене невнности. Као девојчица, којој су поклонили скупоцену лепезу, он, нре него ће да напише наслов, дуго кокетира иред самим собом, прави се, ломи се... Он стеже себи слене очи, или се нагиње и савија ноге под Фотељу, као од бола, или се пријатно мршти, као мачка на дивану... На иослетку, но без колебања, пружа он руку мастионици и са каким изразом, као да потиисује смртну пресуду, пише наслов... -— Дај, мало воде! — чује он глас синовљев. — Пст! —каже мама. — Тата пише! Пст,..