Стармлади

Стр. 40.

— СТАРМЛАДИ —

Бр. 5. и 6.

Ј1истак. 1)ег „8е11* — ша(1е — шаи". сатира од Хермана Морлоха I. Фриц Перлштајн. Име ми је Мориц Шмајдункелес и рођен сам без и једне потуре у џепу. Данас сам вишеструки милионар. Иметак ми износи неколико милиона. Није истина, што завидљив свет вели, да је почетак мога богатства лаж и превара. Ја сам најпоштенији човек на свету; али неки зиаменити песник вели, „ма да си провидан и чист као лед и бео као снег, ипак не можеш избећи клевете". Ја бих још додао, да је клевета признање рђавих, те с тога могу себи на тај начин даровану хвплу с правом уобразити. Да би пак обезоружао своје завидљивце одлучио сам да напишем своје мемоаре, и да их изнесем на јавност преко једног до сад још неиознатог писца носле моје смртп. А жеља ми је односно цељ ових редака, да веран опис моје вратоломне каријере охрабри уједно мпоге моје пријатеље, који греде мојим стопама. Долазим на ствар! Рођен сам дакле без и једне потуре у џепу — потпуно недоношче. Рђаву навику имају сироти људи, те хоће да нодражавају богатима у раскошу или чак у томе да их надмаше. Тако безумни беху и моји роднтељи. Добро се сећам, како сам једне ноћи тачно око 12 сати први пут угледао светлост света; т. ј. беше стара чађава ламиа. којуја тада поред свога слабог астрономског знања сматрах за светлост света. Беше мрачна ноћ, ветар је свирао кроз све пукотипе и набијагне кишу на прозоре, време тако гадно, да човек ни кера не истера на поље — али ја дођох на свет са свим го — наг, без и једне потуре у џепу. Одмах увидех лукавштину, да се у свету морају уста отворити, ако мислиш до нечега доћи, те стога одмах почнем ужасно викати и ту методу иродужих са успехом и дал.е. Неки су ми тога ради прорицали велику будућност. И нису се преварили. Долазим на ствар! Рођен сам дакле без и једне потуре у џепу, и тај уређени недостатак пратио ме све до моје 28 год. Како ми је пак цељ моја да опишем своје тркалиште, а не живот свој, то нећу ништа писати о безначајном времену између свога рођења и оне тачке, када се почех у свету блистати. То дуго време је у кљизи мога живота нрви лист, који не треба штампати, и који се може искивути, а да се тиме квара не нанесе литералној вредности дела. С тога почињем описивати своје једипствено тркалиште са годином 18..., са год. свога моралног самоубиства и свога новчаног препоро-

ђаја, а тиме свога нрвог ступања у човечје друштво. Пошао сам комердиалним тркалиштем, јер то сматрах за најидеалније. Али брзо се уверих, да ту имам иосла са последњим остатком средњовековног рајбојништва витеза. Брутална јачина је закон, право јачега на дневном реду. Привидност је дрска, али превара је знамење. Под мирољубивом заставом трговине плове разбојничке лађе, и тешко жртви, која им падне шака. Опљачкају је до голе душе. Такав модеран витез разбојник, беше и мој тадањи шеа> банкар Фриц Перлштајн. Његова бапка беше једна лоповска пећина, према којој она Али-Бабе беше најчистија богомол.а. Фриц Перлштајн беше додуше у очима света поштен човек, од главе до пете, јер он беше један од оних варалица, који само с тога избегну закону, јер умеју своје лупештво у такој мери и облику пзвести, да им закон ништа не може. Јер закон види истина лупежа, који ноћу проваљује таван, али не види лонова, који у по бела дана иред свима односи касу. Истина да иравда неустрашиво упада у гомилу људи и крадикесу води на суд, али није доста јака, да ухвати крадљивца, у његовом златном замку, или тек онда, када је доцкан. Ннкада се не може ухватити такав геније на свежем делу, тек онда валда кад је мера његових грехова одавно превршена, те многима велику ненравду нанео, да се никаквом казном не може више оправдати. Гнушах се, да таког човека још помажем у срамној трговини његовој. С тога се одлучих, ношто сам нешто наследио, да постанем самосталан, а њему одмах службу да откажем. Нисам могао на ино, а да му не кажем у неколико речи своје гнушање према његовој трговини. С тога једног дана изненада ступим у његову ириватну собу и саоиштим му евоју одлуку. „Тако, идете", рече он, отварајући неко писмо, те пошто га нрочита, настави: „и већ сутра. А имате ли већ друго место?" „Немам". „Још не? Драги мој, ви свакако подцењивате тешкоће, са којима се има борити несамосталан трговац у том положају. Зашто одлазите одавде? Ја вам тек нс иравпм никакве сметње. Можете скаиати од глади, док опет тако место нађете. Моји су званичници према онима у другим кућама као секретари, а опхођење с њима као с министрима". „А нанлата као оног што туче камеп" додам ја. „Ах" — повиче он — зар тако? Зар не, — вп хоћете повншице плате? Добро, ви сте тачан раденик, даћу вам десет марака више месечно". „Благодарим. Не бацајте се у трошак г. Перленштајне. Ја сам одлучан. Сутра одлазим". „До врага, шта сте наумили човече? Зар су вас тих хиљаду марака тако поневидили, које