Стармлади

Вр. 5. и б.

— СТАРМЛ АДИ —

Стр. 41.

скоро наследисте, да мислите е је исиод вашег достојанства код мепе даље радити?" Новац беше за њега једини нроизвор ; из ког ће може тећи радост и жалост, намере и одлуке. Други узрок за дела човечја није могао наћи. „Досадно ми је" — одговорих — „за друге да радим. Доста сам нрл.ао своје руке да вам нануним џен". „Охо!" рече презриво, п ви сте обеспи! Ви хоћете да ме вређате, јер ваш потчињен разум не може да разуме мој трговачки иолет. Нећете више за друге да радите рекосте ви? Дакле хоћете да сте самостални?" „Јесте". „Чиме? валда са наслеђених 1000 марака?" „Јесте." На то се стаде јако смејати е сам мислио, да ће се ормани морати љуљати. „Човече! Зар вас је ударио сунчаник?" (Зар степолудели? викаше још увек смејући се, јер њему 15 стоструком милионару беше сума од 1000 марака незнатна, као (човеку) ономе, коме је Монтбланк низак, када је пре тога вндео Хималају.) „Сунчаник ме није ударио" — одговорих ја — „јер смо сада у Децембру. У осталом ви моју снособност подцењујете. Ја сам иоштен". „Валда тиме хоћете рећи, да сам ја непоштен ?" „Ја хоћу само да кажем, да ћу своју трговину водити по другим принцшшма, а не по вашим. А о начелу је реч. Ако ви са вашим многим новцем, својом отрцаном савешћу и својом подераном чашћу можете трговати " „Шта ви говорите? отрцана савест! подерана част! Новац ми је част, а каса моја савест моја, а новац није ноцепан а каса није отрцана." „Онда сте свакако огуглали." „Али спокојан." 0 томе сашам дан и ноћ." Он устане наслонив се на свој сто мени окренут, с рукама у џепу, у коме звецкаху златице. То му беше омиљена свирка. „Ко данас у свету жели (до нечега доћи) нешто постићи" — настави он — „мора сам себи пророк бити и законодавац. Некоје песретан а неко сретан. С тога треба пеког унесрећнти, да сам буде човек сретан. То је моје начело." „Дугаеван човек." Закони су зато донети, да се њима користимо, иначе би излишни били." „Ко дакле уме највештије да се провуче кроз дере закона, то је вештак." „Запста." „Зашто и закон има дере? Само зато, да се може провући кроз њих. — Држати се гвоздених ступаца закона, то сваки може. Али провући се кроз мале пукотине, а да се не озледимо, то је вештина. С тога има закон дере. Иначе би се могло лако запушити." „На жалост не; јер нема ништа савршено

у свету. Дера на нлоту вашег суседа не даје вам нраво, да униђете у његов врт и јабукему покрадете." „Ако ће их сачувати, пекадере запуши. Или нека држи кера, који ће за гушу лопова." На пукотинама земаљеке правичностп стоји божанствена казна са исуканнм мачем. Што се вештије провучете кроз дере закона, у толнко ћете сигурније пасти у наручја казнс." „Глупост." Имате ли још шта рећи? Време је новац." Други би се на моје речи одавно увређен нашао. За тако окорелог грешника морао сам навући (затегнути) јаче жице. „Свакако —• добацих ја ближећи се вратима — хтедох још само приметити, да бих се пре као поштен човек убио, него терати тако лупешки занат као што је ваш. Ви сте нитков ! Збогом." То беше много за Перлшгајна, који иначе имађаше дебео образ. „Глупави канцеларијски магарац," — рсче он, и запенуши и маши се мастионице у памери да ме лупи у главу. Али ја већ затворих врата за собом те похитах доле са стеиеница. Донста значајна посматрања могу се падовезатн на овај рстки разговор. Је ли то божја воља, која је створила на свет тај лупешки карактер за милионара, а мене поштењака за просијака? Зашто неком све узети а неком све дати? Јели то божја правичност? Зашто претиче ситом, а гладаи нема ништа? Да ли се ту видп моћ неке мудростм, која управља ? Или је зар доиста слободно узети неколико залогаја са раскошне триезе богатога, што он пеће осетити, алп ја ћу своју глад утолити? Шта може болесни богаташ отпочети са евојнм благом, кад му здравствепо стање забрањује благо додирнути? Је ли право, да се ноквари као његова својина, нлп сме ли сиромашак толико узети колико му треба? У опће да ли му је до тога, да размишља, шта је ту право, а шта неправо, кад му разум одговор па то питање категоричпо одбија, и његов стомак непрестано хлеба тражи. Или зар сме видети очима, а несме дирнути рукама? Тантал новог времена! Зар не може исто тако мнг неба бити као и пакла? Да ли га чека казна или награда? Зашто да и човек лупа главу о последицама својих дела, кад му се оштроумље не може истих сетити? Зашто да се упушта лаввринт свију тих загонетака, кад нема никаква сигурна изласка? Зар из жеђи у глад? Шта је лаж? шта је истина? Противности, које се додирују у својим екстремима. Шта је топло, шта је хладно?