Стварање заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца. Књ. 1

222 ЈОВ. М. ЈОВАНОВИЋ

вео преко Добоја (на прузи Тузла—Брод— Сарајево). Мање је опширна тужба кад се бавио раду завереника у самоме Сарајеву, кад наводи како ови врбују саучеснике, смештају оружје по разним местима У Сарајеву, да би се атентат лакше извео. оптужби се описује, даље, како су се на дан атентата распоредили атентатори, какав им је план и како су га извршили, као и околности под којима су они похапшени, и како је њихова кривица утврђена.

Последње стране ове читаве књиге посвећене су искључиво великосрпској пропаганди, чије је средиште било у Београду. Велико-Срби су имали споразум и са краљевским двором. Подземни рад и осветничка мржња Срба из Србије приказује се као нека разграната борба, чији органи допиру свуда по целој Аустро-Угарској. Државни тужилац се нарочито задржавао на томе да што јаче истакне како се распаљивало осећање мржње према Двојној Монархији, а нарочито према надвојводи Фрањи Фердинанду, кога су српски агенти представљали као највећега непријатеља Срба.

Београдска штампа, соколска друштва, стрељачке дружине су биле у служби великосрпске политике, А све то зашто Зато да се од Хапсбуршке Монархије отцепе Хрватска, Славонија, Далмација, Истра, Босна, Херцеговина, Бачка и Банат, и да се присаједине Србији. Сви досадашњи атентати су имали своје порекло у Србији; атентати су били плод "српске пропаганде, а начело им је било да су добра сва средства, која оправдавају српски циљ.

Завереници Принцип, Грабеж и Чубриловић признали су,да су се у Београду научили мрзети Монархију, и да су се загрејали тамо великосрпском идејом. Они су хтели да сарађују на остварењу политичкога уједињења Јужних Словена, и зато су радили на рушењу Монархије и на стварању једнога великога српскога царства. Да би убрзали остварење тога сна, они су скројили план да изврше атентат противу Фрање Фердинанда, што су, најзад, и извршили.