Стварање заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца. Књ. 1

38 ЈОВ. М. ЈОВАНОВИЋ

нију тако исто је имао у доброј успомени. Ни једна његова политичка комбинација није била без Румуније. Насупрот других, он је био зато да се са Румунима покуша све, пре него се прекине. Рачунао је да ће цар Виљем П изгладити несугласице између Аустро-Угарске и Румуније због Трансилваније. У априлу 1913. год. писао је Ф. Фердинанд папском нунцију у Бечу, грофу Скапинелиу, о постављању унијатскога владике за хајдудорошку епископију. За владику у њој требало је да буде постављено једно свештено лице румунске народности из Ердеља; али мађарска влада је хтела да постави Мађара у тој диецези баш зато што је она имала претежно румунско становништво. Влада је предложила преко цара једнога Мађара и римска курија њега и изабере за бискупа. Кад је сазнао за то, Ф. Фердинанд покушао је да избор поквари, и и зато је писао Скапинелиу једно врло оштро писмо. „Ја сам несумњиво добро „чедо“ римске цркве, али кад је реч о једном основном праву народа, чијом ћу судбином једном, божјом помоћу, управљати, онда немам никаквих обзира, и нећу се стидети да и са Св. Оцем прекинем, кад он ради онако како не одговара добру мојих будућих поданика,“

4. Војничка партија.

Фрања Фердинанд, „надвојвода од Аустрије· Есте“, био је душа војничке партије у Аустрији. Цео његов живот као наследника престола био је највећим делом посвећен војсци. Он је чинио све да аустро-угарска војска добије стари углед и вредност. Између Фрање Јосифа и њега око тога је била борба; дуго времена цар није давао да се дира у стари војнички апарат. Цар је имао велико неповерење према новим стварима, али и према људима. Цар, на пример, никако није могао да гледа барона Конрада фон Хецендорфа, шефа Главнога Генералштаба, кога је Фрања Фердинанд непрестано истицао мимо друге добре официре. Једном постављен,