Стварање заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца. Књ. 1

40 8 = ЈОВ. М. ЈОВАНОВИЋ

гарски програм за реформе у Маћедонији) ерцхерцог Фердинанд врло увредљиво говорио о немачкоме цару. — „Није било једне тешке увреде којом није почастио Виљема И,“ каже овај нејаки руски министар Иностраних Дела. Аустриски_ посланик, а под царем Карлом и канцелар гроф Чернин, у једном разговору са шефом аустро-угарскога Гл. Штаба Конрадом, казао је овоме; — „У Аустрији се мора рачунати са царем и његовим наследником; они нису за рат, а нарочито Ф. Фердинанд; особито он је за мир.“ Слично нешто каже и барон Силаши, бивши аустро-угарски посланик у Атини, који је, пред полазак у Грчку 1913., говорио са Фрањом Фердинандом. Успомене на пораз код Садове и изгоњење из Немачке још су биле јаке. Улога побеђенога, улога „сјајнога девера“, како је Виљем Ш назвао Аустро-Угарску. приликом своје мароканске авантуре, вређала је понос Аустро-Угарске. Анексиона криза 1909, коју је барон Ерентал извео без знања Немачке, ради чега је доцније немачки цар гонио барона, Ерентала до смрти, био је покушај да се Аустро-Угарска покаже велика сила, да се држи пред Европом на равној нози са Немачком и независна од њеног утицаја. Фрања Фердинанд је тада подржавао Ерентала у његовој политици „силажења ка Солуну преко васалне Србије и независне Арбаније“. Али, немачки цар је био нашао други пут да привеже за себе аустро-угарскога наследника престола. То је била графица Софија Хотек, супруга Фрање Фердинанда.

Кадгод би долазио у Беч, Виљем ! би се врло дуго задржавао код грофице. Једном приликом се код ње толико заседео, да је био заборавио да дође на пријем у немачку амбасаду, где су га очекивале толике званице. Грофица је умела то да искористи. Још од првога почетка створио се неки прећутни пакт између ове две славољубиве душе: грофица Хотек је желела да постане царица и да њена деца буду наследници хапсбуршке круне, цар је желео да Аустро-Угарска буде веран и послушан саве-