Стварање заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца. Књ. 1

48 ЈОВ. М. ЈОВАНОВИЋ

ком Немачком нисмо сасвим сложни, са прикривеним непријатељем Италијом из нужде смо везани, Румунију, војнички важног савезника смо изгубили, а наш најопаснији противник на Балкану Србија, јака је и моћна... Зар такве противнике као што су Француска, Русија, Енглеска и толико агресивна Србија, мирним путем умекшатиг Сигурно не! Само је рат био од помоћи. Али, онда кад је имало изгледа да га добијемо, Аустро-Угарска се показала колебљива...“ Није претерано рећи да је од Божића 1906. па до 1911. барон Конрад тако рећи дан и ноћ тражио рат са Србијом. Те године је напустио место шефа Гл. Генералштаба. Кад се повратио понова крајем 1912. опет на захтев ерцхерцога Фр. Фердинанда, тражио је то исто.

Царев први ађутант, шеф војничке куће цареве, Болфрас, је том приликом пророчки казао: „Овај човек ће упропастити Аустро-Угарску; што год узме упропасти.“

. Босански земаљски поглавар.

Други војник аустро-угарскога царства, који је био од утицаја на водеће кругове, и који је тражио рат са Србијом, то је фелдцајгмајстор, генерал артиљерије Потиорек, земаљски поглавар Босне и Херцеговине за време владавине Аустро-Угарске.

Овога војника су у Бечу сматрали као човека од велике будућности. Кад је, после неуспелих маневара у Далмацији 1906., био уклоњен са положаја шефа Главнога Генералштаба царев љубимац Бек, за његовога заменика постављен је био његов дотадашњи помоћник генерал Потиорек. У њега су имали вере многи официри, а нарочито царева околина. Потиорека су неки сматрали као човека „гвоздене руке“. А кад је, на његово место, постављен најпре генерал Шемуа, а после генерал Конрад, онда је он умео да себе препоручи за команданта босанских трупа, за земаљскога поглавара, и будућега запо-