Стевана Стратимировића митрополита карловачког план за ослобођење српског народа

26 — Прот. Ст. М. Димитријевић

оставила је она испуњење овога најважнијега у свету догађаја вама, благочастиви самодршче“. Даље каже, како је даровано му од цара време за поправку здравља укрепило телесне силе његове, те је готов похитати да падне пред стопе цареве, да би са свемогућом ревношћу испунио оно, што је угодно Богу, правоверном Божјем Помазанику и спасоносно једноверним Србима“). Извештавајући цара 14. новембра 1809. г. о извршеним благодарним молитвама за свршетак ратовања са Шведима, слави га као већ бесмртног и жели, да изврши „и други богоугодни подвиг ради избављења хришћанских цркава и нама једноверних“. То, „скоро избављење страдалаца од дуговременог ига муслиманског“, жели и у писмима, од 12. декембра исте године, цару и обрпрокурору Св. Синода, кнезу Александру Николајевићу Голицину“).

Али су и ова подсећања била за Александра [ само једни од оних корисних душевних трзаја, који зауставе на тренутак, бивају до извесног степена и регулатори, али опет нису у стању да потпуно врате с пута, којим васпитање и сформирани карактер воде оне, у чијим су рукама судбе народа и ширих племена. Чујмо шта за ондашњи наш случај каже један руски критичар домаће политике њихове. — „Идеје очувања мира у Европи и угушивања револуционарних тежњи, које, у осталом, ниуколико нису биле опасне за Русију, принудиле су Александра По да пренебрегне симпатије према руском народу Словена, чијем је гласу он стално и доследно упоран био обраћати пажњу“. Русија је у опште, вели он, час помагала своје једноверце, час се без учешћа односила према њиховим страдањима и принуђавала их ићи за помоћ другим државама. „Русији је следовало бринути се пре свега о задовољењу својих сопствених интереса, а не заносити се саображењима другостепене вредности, ма какви се узвишени циљеви имали при том у виду «. Ово би било разумљиво и оправдано, да се снага и животи руског народа и онда нису расипали више за туђе, него за сопствене интересе, и да тим туђим интересима није жртвована и словенска ствар, да нарочито „последњих година своје владавине (| 25. новембра 1825.) Александар |, следећи безусловно политици кнеза.

1) Русскал Старина за 1876. г., новембар, 627. 2) Хрисптанское Чиенте 1894, г., новембар—декембар, 444.