Стевана Стратимировића митрополита карловачког план за ослобођење српског народа

___Стевана Стратимировића план. а

Знао је Беч и велику улогу Сгратимировића у ширем ондашњем Словенству, као и то, да је он био привлачни магнет и најкомпетентнији саветодавац, нека врста експерта за све југословенске ствари, свима ученим славистима у ондашњем зарађању славистике. Њему су они још од 1803. год. као на поклонење долазили. Између осталих, два млада научника руска, А. И. Тургењев и А. С. Кајсеров, изаслата на историјска и филолошка истраживања и изучавања по словенским земљама, нарочито су упућени били на Стратимировића. Они су за дате им задатке тражили мишљења Шлецера, Антона, Стратимировића и Негедлија. У писму своме из Липиске, од 25. јуна 1805. године, Тургењев каже, да му о постанку словенске писмености, о томе која су словенска писмена (глаголица или ћирилица) старија, ко је и кад је превео на словенски језик свете и цржвенске књиге, — боље од свију може казати Стратимировић. Њиме се он одушевљава, тронут је писмом митрополитовим, у коме га овај саветује и назива својим Алексашом. „ја њега (Стратимировића), вели Тургењев, никад нећу заборавити. Како сам рад његовом портрету, који шаље из Беча..“') У многим зборницима објављена опширна преписка његова са славистима, дела његова из њихове науке и из историје“), у опште сав рад и све везе ове врсте нису могле измаћи будноме стражарењу Беча, али га је величина Стратимировићева угледа и ауторитета и у земљи и у ширем свету разоружавала.

Заиста, Стратимировић је један од оних ретких изабраника Божјих, што собом и својим радом стварају епохе у историји једног народа. Изучавање и потпуно приказивање његовог живота и рада предмет је опширног и свестраног истраживања. То већ чине онамошњи ближи познаваоци времена његова, а који су ближе и писменим изворима за то. Ово, што је овде_ речено о овом великану Српске Цркве и нације наше, нека је још један приложак томе.

1) Истринљ, В. М. — Писма и дневникљ Александра Ивановича Тургенева, ввшпускђ 2-И Архива Братњевљ Тургеневњхљ, С. Петербургљ 1911. г., 341., 312, 344, |

2) Библиогр=фију тих дела изнео је г. Д. Руварац у Прилозима за

књижевност, језик, историју и фолклор, књ. |, св. [, Београд 192!, стр. 75.—83.