Стевана Стратимировића митрополита карловачког план за ослобођење српског народа

30 ____- о Ст. М. Дроитријањ

ровићевом нико се надао није, који је овог митрополита поз__навао. Прелата су овог држали, као највећег приврженика куће "Хабсбуршке; па тај приврженик, кога су принчеви Хабсбуршки веома штовали и поклоне му слали, да предлаже, како би се имала подићи држава српска, на које престо да дође велики кнез руски, па, ако овај не усхте, а оно да дође на исти престо други принц Немац и протестант, а о коме Хабсбургу ни спомена, то је заиста: питађЏе Фе“),

Ни срџба Калаја, ни чуђење Гавриловића ни мало не с цају сенку на карактер Стратимировића. Он је имао против «себе и савремених критичара, који су му замерали за ово или 'оно, Вук Караџић се понегде и тривијално изражава о њему, али је то природно. Енергична и непопустљива воља његова, "доследно држање свога правца и знања, свестрани и разноврсни "рад, који је нама тешко и схватити, дуга и строга управа Црквом и вођење народних послова, — све то није могло свима и у "свему по вољи бити. И ако, заиста, лојалан према Бечу, великодо"стојник његов у ономе, што спада у чисто службене обавезе, иишта није необично што је, и као такав, остао прво Србин и Словенин. Оваква два Стратимировића нису могли позније и сувише услужни беамтери, па и Калај међу њима, разумети и „помирити, али их је још у своје време схватао, гутао и мирио (се сњима и сам двор Хабсбуршки. Кад је у једно време Аустрија "отпочела лукаву интригу, да јој Београд онако на готово предаду сами заморени и оскудни у ратним средствима устаници српски, онда надвојвода Карло овако пише 6./18. фебруара 1808. "по тој ствари барону Симбшену, фелдмаршалу и команданту у Славонији. — „О митрополиту Стратимировићу имам, г. фелдмаршале, накнадно приметити још и то, да би замишљеном циљу (зграбљивању Београда), могло здраво шкодити, кад би тај часни и покривени, замотани, човек за поменуту намеру сазнао пре него што би се потпуно уверио о његовом добром мишљењу о томе, те би добио прилику, да одмах у почетку против њега узради; напротив, да би се ствар брже и поузданије произвела, кад би он за њу био и хтео суделовати“2). Разуме се, да је и у овом "случају Стратимировић остао само Србин, на Београд срп гледао, те су и намере Аустрије осујећене биле.

1) 8. Богишлчљ — Разборђ сочинена Н. А. Попова „Росе и «Сербш“, 20. 2) Спом. Дело за 1899. г, књ. ], стр. 45.