Стевана Стратимировића митрополита карловачког план за ослобођење српског народа

41

соперниковђ и ревнителен; аце бБт бнли вљ среднеи или ВЂ малон класб Государственнехљ отношени, имбла бн ВЂЉ НихЂ непостолннвхђ, неизвђстннхђ, нбкогда же и опаснехђ, СОЈОЗНИКОВЂ, -

Что же бе далљше ожидатиса могло ОТЂ солОЗОВЉ фамили таковаго рода лодећ, кои, честолобја ради своего, за толикое царствованји врема кровђ Царскуло владбјошуго, горше нежели непрјателскуко, руками самнгхљ сродниковђ и фамимарннихђ своихђ безчеловбчно проливали 2

Греки убо всаческое карактера своего велесилје, вљ единомљ токмо нашоналисмћ и азвшћ содержашци, удалаотсл отљ Руссовђ,такљ ако жеи отђ прочихђ инолзечнехљ народовђ, и по тому не имбли бер Русси вђ нихђ оно, еже желаотђ.

Гдђ убо обрфтетса инБИ народђ сђ Руссами единонароднњи и единовђрнвир Полаце инаго сутђ Закона, и мл Знасмђ ихђ отврашценје отђ Руссовђ; но да разсудимђ о друГОМЂ нЂкоемђ, за ненђ почти потеранномљ, народћ.

НЂстБ народа ВЂ поднебесном, которњи бњ толикуто лиобовђ и наклненје кљ Руссомљ и Росе скимљ Государемљ имЂлЂ, ако же Сербски Восточнаго Православнаго Исповђдани народљ. Они единји АЗБШКОМЂ, Благочесмтемљ, книгами Закбна, обрадами благоговђији, равни Славане, благочести“

ври сљ Руссами сутб; простота сихђ простотбћ Русскоћ лаобовна и по всоду будучји, кромб Россји, не по мђрћ добродЂтели и ревности своел уважаемји, то единуо надежду и ожиданје вђ Россји, аце и отдаленнји, всегда имђли и днесђ им%еотљ. Нбсетђ ли убо способа, и недостоћно ли, да благо-. честивји РоссИскји Государвр о томђ отечески 'попекутса, да сен добри, Славенск!и, своего благочест!а, велкому своему Государго вђрнваи, но Росспо и Россанљ всегда лобанциИ,

народ вљ политическји животђ произведетса и сљ временемђ ВЂ желаемое политическое содружество успћетљ 2

Серби обеттазотђ вђ Цесаро-Кралевскихђ Державахљ, вљ премногихђ мЂстахљ Венгрји, нарочито же вљ Сремћ самји почти находатса, и вђ сосбдствћ тол провинџши на обоихђ брегахљ Дунал, вљ предђлђ Славонји, вђ Кроаши по премногу, вђ Далмаши же и вђ Приморџи тако жђ отђ сихђ предбловљ вљ Турецкихљ землахђ% до Адрјатическаго мора, то естБ, отђ рбки Дунази предбла Валах!скаго, гдђ рђка Силђњ')

ђ) У руском изводу превели су назив ове реке речју Сала, ваљда због сличности са реком Салђ, десном притоком Дона. У самом мемоару се она назива овако — Силе, а свакојако означава ону реку, која испод Крајове утиче у Дунав, и која је на карти г. Јована Цвијића, по румунском изговору, обележена као Жиру Али се иначе она пише 280, те је Стратимировић транскрибирао као Сил,