Стихови / Сима Пандуровић

ПОД РАЗВИЈЕНИМ ЗАСТАВАМА

111

САН НАРОДА.

Гранитни кршеви и гудура тврда, Понори и хука из дубодолина,

И авети белих, удаљених брда,

И мук и гробље суморних тишина...

Кров сумрак, пометњу природе и неба, Кров сметове земље немиле и клете, Промичу полако, док их ноћ колеба. (Сенке које тужних пет векова свете.

Бес ветра их шине преко тврдог стења...

Иза њих су пропаст, лешеви и тама, А пред њима снови многих покољења И чежња за старим, плавим обалама,

Где дирљива прича моја још ромори (0 прошлости нашој што се само сања, Где велико сунце с плавог неба гори И где шуми песма маслиновог грања.

Узбуђено море данас се таласа

И раскошно баца своје сјајне пене За свечани дочек једног срећног часа, Кад руине старе радосно зелене;

Кад, као талас јељне моћне плиме Народа целог који давно газе,

(Са далеких брда, из снега и зиме, (Осветници части народне сад слазе.

Да посете гробља и спомене давне, И колевку старих, остављених нада.