Стража

Број 193.

БЕОГРАД, СРЕДА 30. ЈУЛА 1914. ГОД.

Гоцкна IV

*Мма шш тшлштраи* . СТРАЖА’ — ББОГРАД Пра-гплата аа СрОшјр иа поата; НА ГОДИНУ ДИН. 12*, ШЕСТ МЕСЕЦИ , 6 ’ , ТРИ МНСЕЦА , З - , ЈВДАН МВСЕД , Гирвтилат« за иностранство Л ПОШТН: на годину дин. 30' . швст мнсеци , 15*—• , ТРИ МЕСНЦА , 7-50 - " . -V*

ТЕЛЕФОН УРЕДНИШТВА 1092

Излази свани дан у 6 ч. пре подне

ТЕЛЕФОН ШТАМПАРИЈЕ 1092

Здраво стеже наш! Здраво прослављена тробојни стеже српски! Повијај се у ветру и висинт увек славно, као што си се повијао ту скоро од Увца до капија Дојчинова Солуна и чаробних обала Охридског Језера, од кршног Малеша до плавог српског Јадрана, љубљен од непобедних српских ратника, од којих је сваки Змај Огњени Вук. Ти си Србија, која и када пада зна велика да буде. Из тебе одише бесмртни дух јунака, који под тобом задовољно падоше за Крст Часни и Слободу Златну. Ти покриваш Храм, у коме се мати моја моли, као и наерену кровињару убогог сељакз. Ти покриваш колевку браће моје, кво и прашину, у којој почиваху дедови моји. И тога ради ти си света, и око тебе, славни барјаче наш, дрхтаће увек, кроз векове и кроз неизмерне просторије, јека славе Србинове Отаџбине уз победоносие бојне поклике Здраво заставо Отаџбине! Здраво! Стеже наш поносни лепршај се увек високо, повијвј се увек славан и посвећен сивим прахом гробова и рујан од крви српских Обилића ! На Мили/ш Брау

Велики Књаз престолонаследник ^лексије Никодајевић

Са руско-аустриске границе

КозаЧкв иЗвиднице

Првенац син и наследник престола нашег великог, узвишеног и свемоћног заштитпика, цара сверуског Наколе Н. В е л и к и кнез Алексије Николајевић дгнас навршује десет година свога племенвтог живота. Уз небројану браћу нашу Русе и на данашњи дан ће се свако српско срце, ма где оно било,топло закуцати за Велвку'

Русију, Беликог Цара и његов славни Дом и сви ће се Срби искрено помолити Свевишњем за дуг и сргћао живот данашњег слављанина ВеликогКњаза Алексија будућег Великог Цара Велике Русије. Живео Цар и његов светли Дом. Живео Велики Књаз Алексије! Живела братска нам Русија!

Б0МШ1ВВ1ЊЕ ШТС' — Једна неумесна наредба Управе Града Управник града Београда, г. Мзнојло Лазаревић, издао је јуче наређење, да се о бомбардовању вароши, о жртвама приликом бомбардовања као и о кретању официра и трупа не пише. Забрана о доношењу кретања официра и трупа потпуно нам је р?зумљива. И ми смо се увек старали да ни једну вест не пустимо, из које би се ма и најмање видео распоред трупа и официра. Али у колико нам је та наредба била разумљива, у толико нам је чудноватије и неразумљивије што г. Управник забрањује да београдски листови донесе списак кућа, које су од бомбардовања оштећене, као и имена лица, која су обрањена. По нашем мишљењу ова је наредба потпуно неумесна и без икаквог је разлога. Јер, мора и г. Управнику да је познато да је велики број Беогр ђана ван Београда. А кад се томе додају још и оне коморџиске приче о бомбардовању, — по њима Београд је сав у рушевинама онда је лако представити страх и очајање Београђана, који се налазе ван Београда, у коме су оставили своје куће, а многи и своје миле и драге. )едан пријатељ из Ниша обратио се пре ј два дана нашој редакцији кумећи и молећи да га известимо шта је са Београдом. — Овде се говори да је Београд претворен у рушевине — завапио је он преко телефона — молим те јави ми одмах шта је са мојом кућом и са мојима. Ово није усамљен случај. Пуно их је сличних, Међутим, ка* да би београдска штампа доносила списак оштећених кућа, као и имена лица рањена или погинула, свет би се умирио, јер би видео да се у Београду не одигравају оне страш не вартоломејске ноћи, као што се то представља. Г. Управника познајемо као човека веома разложна. Он је својим досадашњим радом, по» казао да је потпуно дорастао за свој положај и зато ми никако не верујемо да је ова наредба потекла лично од њега. Зато је његова дужност да ову пот-

пуно неумесну наредбу опозове. То захтева умирење београдског становништва.

Мши | Киш — Распоред њихове војске В јска темишварског четвртог корпуса, у коме је велики процекат војника Срба и^Руму-,

на, који су за Аустрију сигурни као врбов клин, концентрисале се у Панчеву и око Панчева и сада се налазе, према нашим приватним сигурним информацијама, које смо добили од једнога бегунца у овим у огромној већини чисто српсккм селима. Јабука, Долово, Падина, Ковачица, Дебељача, Старчево, Овча, Борча, Глогоњ, Бресто-

вац, Омољица, Иваново у немачким селима Францфелд, Хертенленд и т. д Српско становништво ових села изложено је страховитом терору официра, а за војску им је без паре реквирирано све што су имали, те је народ остао и без хлеба.

За данашње историске најкрвавије дане. Велики срослављени В о ж д Кара Ђорђе, подигао је голоруки српски народ на оружје 1804 годане да се бори са турском царевином и успео је; борио се и независно владао девет годива, али је морао аодлећи великој турској сили. После две године по његовом паду — 1815. године народ српски поново се дигао ра оружје под Великим Милошем, и извојевао постаиак данашњој Србија, која, уређујући свој унутрашњи државни живот по» сувереном Султана, ипак се спре мао за поновне нападе на турску царевиву, да извојује потпуну своју независност, и да ослободи из турског ропства н остали српски живаљ. И после шесет година мучног живота, и друштвеног и државног, јавља се Невесињски Уста-. иак и велики историскн покрет српског народа, зч ослобођење!

са којим је наш први рат 1876 године са Турском л почео уз братско суделовање ЦрнеГоре. Један наш стари ратник из оних дана, обележио је пре вн ше година овај Невесињски Устанак, као и прву черхеску пушку, која је пукла код В. Извора на Тимоку, и изазвао српски варод на рат 1876 године. Ми ову белешку доносимо у целости, из које се види жарка жеља младог Херцеговца, да први □адне за свој народ. Ево те белешке: Невесиње — 1878. године Невесиње сневеселило.се, тужно, јетко, испод ока гледи, како тлаче, како се довлаче! Азијатске пусте арамије, Србинову славу да угасе. Невесињац: Измако се гори у гудуре, будним оком Азијате прати, ђе с комотно око њега шири, па му ватру испод — т... — стреје пири. Са врлети високога стења, поручује ненаситој жгадији:

Доста Турци! доста беше ва> шег! Вријеме је настануло наше. — Бијеште Турци! у Шам, у Азију! Доста сте нам нанијели јада! Пет столећа робовања те шког!... Мучења је и пре много било! Ваља једном окове збацити. — Такој вико храбри Невесињац. * * * На поруку измучене раје! Скочи Турчин канда се помами Виче! риче ! од силнога беса ! Ха, ха, ха, ђаурско кољено!.. Хвата старо младо и нејако! Везује га, и канџијом туче! И осорно из свег гласа виче: Бре ђаури нену ли вам вашу! Ко ли вас је томе напујдао?!... Зар не знатесилнога султана! И његове љуте делибаше ?!... — Мучењу, и бијењу, на бејаше краја... Ну, штаЈхоће ваша рајетина!!! Дигли руке и на Падишаха! Да његову милост проњевјери!... Црна крвца под канџијом врца! Мученици зубима шкргућу... Дед реците, што шутиге ра* јо!.. Не кажетел ђе су одмјетници, вјерам и клаћемо вас жи-

ве, кано јањце о Ђурђеву дану. Ђе су очли! кога траже они!.. Фијук бичз, и шкргути зуба, не пресгаје над на^аћенима.... Бледи старци грчевито шуте, варнице им из очију сукте! Па рукама казују гудура, тамо ђе су храбри Невесињци одбегнули да слободу траже. Очи своје к небу упираху, Свевишњега Бога призиваху: Прими Боже нашегрешне душе!. Мукама се одољет не може... — Нема наде! нема ни спасења!! Мученике плам је захва тио! Па Турцима јетко добаеци. пеци! ненасита гујо! Чини море штонје теби драго! Ал нас нигде утријети нећеш!.. Вријеме је да крст часни влаДс1 • « • • Јест, тако је! дроњава жгадио ! — Писну ђетић од петнаест љета, који везан крај стараца беше, и рукама младе груди лупа: Хево Туре! моје слабе груди! Удри удри брже како ти се жуди! Везан стојиА« па те се не бојим! Јер ме братац из горице!

чува.... Ну дед! удри! Ал ћеш скупо моју крвцу платит! Плану Турчан кано залуђели! Ханџар трже, ногом земљу лупну! Счепа дечка за дугу коси« цу: Ха, ха, ха, ха! дрско ђауринче!.... Ко ли тв је ту мис’о уљево!!... Продрма га свем си^ином снане! — Хоће ли ти и сад боат помоћи?.... Деде море! — огорчено виче

Г. Даректоре Ја сам вам баш малерозан човек. Јутрос сам остао веома рано. И тек што сам сксчио, кад станем ногом у лавор, лроспем га и вода се разли по подруму. Читаво море. Моја госпа Јуца страшно ме изгрдила. На* ззала ме свакојаким. Још је мало фадило, па да ту пред

— прозбори још ». оју, али брже, јер те шејтан чека... Диже ханџар, зашкрипа зубимз Иза њега чу се јасан кикот: Лакше Мујо!.... Пушка плану! Турчин паде! али ђетић врисну! Запгго брате!! Нека Мује, нек испуни жељу! Да ја будем прва српска жртва! Моја ће их крчпа побудити, да се борг, да се ослобзде. (Свршиће се)

Датум — К*д стигне целим подрумским становништвом изјави, како сам код ње на фуражи! Но да би малер био већи у тај пар ме број 11 позива и кроз ону већ добро познату вам рупупојависе враголасто око моје комшинице. — Хало број 36 Број 36, пак, ћути и не сме да се појави.

шпшш (— Кореспонденцаја нашег главног сарадника —) - ДНЕВНИК ЈЕДНЕ ТЕЛЕФОНИСКИЊЕ -