Стража

' аг ***

-р дају у адми. Цсна утврђена

Неплаћсна се писма не прхмају Рукоииси се не враћају. Пксма, рунописе, новац и све остало што се односв на лвст, слатн власнмптву лкста.

и:

СЛОБСДОУМНИ ОРГАН ЈАВНОГ МИШЉЕЊА

ТЕЛЕФОН УРЕДНИШТВА 1092

=29*

1 «.

НА ГОДКН>' , (ОВГГ , тгв МВСЕЦА Ј-ЈА 0 ЧЧСАД

п 6 ”г- и

иђотплт зг шстранство на поштн: н* годмну а* н - 30”

. гпјст маснн« „ тр!» ивсва*

15” 7Ч* Излази сваки дан у 6 ч, пре подне

ТЕЛЕФОН ШТАМПАРИЈЕ 1092

т

На јзко утрпаној и шареној слица историјских догађаја 19 векз, на реду са осталим тенденцијама, рељефно е истиче тенденција спајања унутрашњеједнородних (по језику, по културв, по историјским традицијама) соцфлних тела и распадање таквих држапа, које су представљале и представљају по своме карактеру конгломерат јединства. Освовиа погоешка иеђународне политике 19 века, којује Вечки К' нгрес и Париски мир још више оснажио јесте анти нациоиализам. Тадашњи премијери, који су рук њодили међународним односимз, без икаквих обзира су раздир ли једноставне органске целине и састављзли нз њидових комада нове разнородне државе. Таква антинационалиа и антиисторијска политика одмах је дошла у опреку^са самим историјским развићем. Одмах после Бечког Конгреса она је прегрпелз поразе као шго су били — Грч и Устанак, револуционарни рад у Игалијп, АусгријИ и Немачк ј. Ти су се порази и даље јављали а њихов плод била су: уједињеиа ИтадВЈа, образована од унутгрил једнородни, а по форми разнородних краљевиш в република. Као појава те исте тенденције јесте образовање Немачке, к?0 цгревине, и држаза на Балкану. Исту појаву видимо и у прошлом бааканско-турском рату. Догађаји момената прсдужују се испуњзвати логнчпим редом, а идеја нацаона-тзма вз данашњих догађаја 'пробиће све препреке, које су јој биле ствоне гнтигнационалном и антиисторијском Ц0ЛИ1ИК0М. Из данашњих догађзја изнићи ће државе које ће одговарати је данству органске социалне сре-

Угледни руски лнст „Руское Звено“ доноси под горњим насловом овај чланак, који због његове интересантноста и ка» рактеристике доносимо. Чланак гласи: Цар Виљем I', сасвам је измевио своје породичне традиције у којимз је био взспитан. Његов деда, Виљем I, био је како је познато предан и пун благодарности према Русији. Са руским двором везивали су га сродство и старо пријатељство. Виљем II. наследио је та осећања од своје матере, царице Лујзе, која је на свом самртном часу говорила своме сину да остане увек веран пријатељ им□ератору Алексаидру 1 и његовој поролицн. Сестра љубимица Виљема 1 била је парица Александра Федоровна, и Виљем је веома често говорио, да је штета што је био болестан за вре* ме Берлин. Конгреса, јер би иначе ствари, решаване на Конгресу, добале други карактер. Бкљем I, старао се да његов снн и наследник продужи другарску и пријатељску политику према Русији. Када јењегов унук, давашњи император, бно пунолетан Виљем I, хтео га је послати па двор Адександра III длп томе се много успротивио

IIМКИ 1 Р дине. Те органске соцаалне целине биће само последице националних фактора. Из тих правих националних фактора лонићи ће социјалне јединице које се неће одржзвати насилним подчањавањем мање националне за|еднице другој већој и снажнијој, већ напротив све нацаоналне заЈедницо биће равноправни фактори у великом савезу народа. Као друга последица дгнашњих догађаја, која ће доћа одмах за овим јесте федерација напионално једнородних држава. Ма какви били исгоријски каприсн, једно је јаено, а то је, да је судбина Русијз, Србије и Црне Горе од сада за навек нераздвојно везана. Да ли ће то бити раније или касније њихово спајање, то је само питање времена. Њихово формално спајање наступаће, као што је дошло јединство Немачке и Италије. Будућа полигика биће само упућена једино томе циљу. А тим самим ностепено ће се корачати реализацији великог исторвјсхег закона — распростирање сфера социјално — ми» рних кругова. Сваки корак ка томе циљу јесте и приближавање „светс*см миру*'. Сваки корак ближа томе циљу стајао је безброј жртавз. „Али нема добра без зла“. Сваки рат водио је распростирању свера мира, а што су ратова били грознији — то су и њихова резул тати била већн. Данашњи рат — европски рат, огромних димензнја имаће и своје велике резултате. Задата < политике биће да из њега извуче што већих обезбеђења за светски мир. Федеративно ј^динство словенских држава на нач Ј лу рзв ноправности и аутономије — то је само исторајскп и логични јразвигак догађаја.

престолонаследник Фридрих, која из личних мотива није желео да његов снн ступи тако рано у ма какву официјелну службу, А томе је био противан и сам кнез Бизмарк, који је тада водио аустрофилску политику. Он је убедио тада још принца Виљема, да нађе ма каква разлога да увери свога деду и да не иде у Русију. У току времена стари император изгубио је свако стрпљене и ш-звао је свога унука и категорички захте да отпутује у Русију. То је било год. 1884. Путовање принца Виљема Изазвзло је велико интересовање у тздашњим немачхим политичким круговима. Гвоздени канцелар чак је стсром императору говорио да моменат није погодан за такво путовгње. Али император је остао непоколебив у својој одлуци. Император је тврдао да је то путовање неопходно потребно са политичког гледишта радн одржања савеза Хоенцолерна са руском династијом. Стари император стално је учио принца како се има понашати на руском двору. Он га је учио руском језику и обишјима који владају на руском двору. У писму императору А-

лександру III, Виљем I је гисао да је он послао свога унука у Русију, да би стекао наклоносг рус^ог императора и његову помоћ у будућности! Док се бавио принц на рус* ком двору император је сваиог дана телеграфисао о прмнчев м бављењу на своме двору. * ♦ * Касније стари кајзер чс-шће би пуга познвао к себи свгча унука В гов' рио му је о нашим односима са Руеимз. п Немачка треба да је тесно везана са Русијом, јер ако Шога н$ буде она ће пропасти!* — увек )е саве гивао Виљем I свога унука. Виљем I није се сбазграо на уверавања са других страна, да је сама немачка победила Француску. Он је увек веровао да је та победа дошла отуда, што Гје имперагор био уз њега и што је Русија год. 1870 била неутрална. Кајзер је био нарочито захвалан руском цару и желсо је да његова породнцт буде у■■ век у пријатељским односимг са руским двором. Чтк на самртној поачљи говорио је своме унуку о накловости, коју треба да гаји према Руси;и. И када је био у агонаји, изјн нада отворивши очи и сагледавши Бизмарка, тражио је принца Вчљема, а Злтим му јерекао: „Ми треба да останемо у пријатељству са Русијом, не треба да се гложимо!” * * * Престао је угицај старога кајзера са његовом смрћу. Виљем II уништио је те све породи^иеј традиције, које су га ввзивдће са Русијом. Још прошлих година он је желео рат са Русијом али то није објавио на зтхтев свога начелника генералштаба, графа Молткеа, који је тражио да немачка остаке на миру још неколико мссеца док не буде имала ненадмашну артилерију. А 'да би отклонио свако подозрење и сумњу од оних које је имао да превари, Виљем II, организочао је пријатељску свеча ност за време удадбе своје кћери за херцога Линенбуршког. Тада је Виљем II написао пи«мо матери свога будућег зета у коме је он дао сеоју часну реч да ће сстати у вечном прија тељству са младом монархијом а после неколико месеца он је заузео ту малу државицу. Ја се сећам једног свог раз* говора са Виљемом 11 год. 1885, кзда је он бао још само прннц. Разговор се водно о ерц-ерцогу Рудолфу хабсбуршком. Из његових речи, ја сам нидео да је он јако рђаво расположен према царевићу Рудолфу. На моју примедбу, да је то његов друг, принц Виљем ми је одговорио: „Човек, који је у моие поло жају, не треба да вма друговп. Треба да ииа само људе, које ће обмчњивати!* Ове речи су најбсље илустрације Виљема 11 Гр*ф. Р. 1 п I (|ф№ — Решење турско-бугар ских питања. Софија, 20 селтембра. Синоћ је стигао из Цариграда г. Тошев, бугарски посланик. Још истог вечера и сутра дан изјутра имао је састанак с ми нистром председником. Г. Тошев је дошао да се обавести о свима бугарско-турским питгњима, која ће бити решена на најповољ-

Кши III Е«И!! Виљем II сасвим је изменио своје породичне традиције.

(а шШ-џш р«

Од првог дана своје н;з?.внсностл Арбапија је била гнездо раздора и нсмира. Ако се арбански прваци нису гложили између себе, оно је било пограпичних немнра са суседима. Горња слика представља такав јсдан моменат са арбанско-грчке границе.

нији начин, пошго је узајамно располонсење обеју влада најбоље. Осим тога решиће се и питање о турско-бугарској пошганској конвенцији и о последаца«а укигања капигулација.

Ј № ЦШ — Конфликт између воље народне и воље краљеве Букурешт, 21. септ. „Адеверул" науводном месту доноси чланак из кога вадамо ово место: „Сметња, која задржава дандс наше државнике, да се одмах реше на акци у, није у нашим односима с Бугарском. Тврдимо с највећом позитивиошћу, да је у Софмји разум надвлад^о. Дакле ко нас задржава? Само краљ! Ми се находимо пред ковфликтом између воље народне и воље краљсве. Ала ми греба да одмах започнемо акц»ју са краљем или и без овога. Земља чека то од владе. И ако се г. Братијану колеба, биће кшчишћен заједчо С читавим манистарством!* ^Сашраг ха сгааро огмишше хаше! — Поипач Дмеричиих Срба. Угледни орган Срба — Американаца „Српски Гласник*', доноси овтј родољубиви чланак: „Видим долази криј мој, јер сумњач за животсвој, пз стога вам и пишем: није ми жао шго сам болан и шго ћу умрети, али ма је жао моје Анђелије и дечице моје: Ђура, Маре и Јовзна, што и-. на овом месту остављам. Заиста, господо, много бих вам писао... ради љубави, коју смо имали, ваши први и

моји, и ради уздања ... ала сам много болан и од болести нејак. С тога, господо, много малосткво и смирено в с молим и препоручујем вам моју Анђелију а моју дечицу: ЂурЈг, Мару и Јоваиа пред богом, пред пречистом богородицом и пред свима светима. Шго ви с њима учииите, то с вама бог. И мо.'"*. вас, господо, немојге остлвнти мо,у Анђелију и моју дечицу, да погину после меие, већ нека в.гс бог научи, да имате и према њнма љубав, као' премз мојим стЈрвм и мени и да вх не оставите у време њихове певоље... Јер, господо, у мом убогом до«у ничега немам што бих завештао Анђелија и дечиц-ц немам нч злата ни сребра, ни п жућства 0;>о учиних као последњу поруку вшпем господству с вешкои бригом и жа лошћу мојом, видећи да ћу се раставигн с овим светом.“ Оно је писмо пнсао Стеван Бранкчвић. Писао га неко од деце његове, јер )е песрећн.г син деспота Ђурђа Бранковића, био троструко несрећ.н: остао! је бгз о њ?г вида, остао је без очевог *мања, сстао је без оч* њег вида, остао је без очевог имања, остао је без отаџбине... Писмо је писано 1. октобра 1477, у хгадној туђчни — дзлеко од лепог Смедерева. Тужно писмо: отацнасамргној постељи мисли на страшну судбу, којој проаушта свога слабог друга и нејачак пород свој.. Туђпно, али си хлад н а! Сиротињо, ала си тужна.*

А колико се данас овше такви гужних писама — из ове туђине, руком наше исељеничке сиро* тиње, српске и хрватске? Колико Анђелија остаје нсзаштићено? Колико дечаце ос?аје незбрануто, јср у убогом исељенич* ком дому — нема ни злата на сребра ни покућстна? Исељеништво је туђиаа — а туђчна је хгадна. Исељеништв з је сиротиња а сиротнња је тужнг. А т 2 мо, нз мирисном Косову Пољу, на зрачном овчем Пољу, твога и мога Ђурђа, твога и мога Ј 'ванг чекз — плодн 1 ораиица. А Тсмо, у цветној Пелагонији, у зелено) Мег хији моју и тв ју Мзру чека — т пло огњшлте; лом дз ј-заштишод ирлзева туђане, од ветрова сиротиње. Шго чек..мо? Нзтраг, па сгаро огњиште каше — р ди Ђурђа. рааи Маре и ради Ј. ван( и »«ога и твога!

|Ш| 8 I I — Како се живи у Трсту Данас Трсг ироволи своје дане друкчије кего у почетку рата. У поч.тку рата, кад |еАустрија посигурно држала дз ће се Италгја с њом борити раме, уз р?ме, Тзлијчни грзда Трста уживали су изванредне благодати. Тадасуони, каоникада пре у време мирз, мс гли д| кспоље.св»ју мржњу против Словена у Трсту. Гарнба^диј*, а химна, за коју су Талијани Трста добијали у мирно доба по трк месеца тешког затвора, па и по годину дана, и били за десег година, па и за вазда, терани из Аустрије, та се ГарибалдиЈева химна у почгтку рата орила улицама Трста готово уз секундирање саме аустријске полицнје. И више него и сама државна полиција обичнису талијаа-