Стража

Страча 3

С Т к А Ж А

Број 3!5

пе васколиког Српства — нашег дичног Београда Водила се крвава, очајча борба. На целои фронту која смо заузималн према против нику — био је распоређен наш батаљон. Не може човек нн замислити да они старци коју су до јуче ишли погурени и сетна лица, изнемогли оддугих маршевн и ратнихштрапгца. да ти старци од 45 до 50 год. могу бити тачви јунаци, да издрже тако одважно оне страховате нападе Мацара и Шваба који се бе ху устремили на њих као хијене на свој пљеи. Треба саио човек да сесети сне херојске борбе наше чете која је дивовском с. агом дочекала противника и нехтедоше стуквути нззад чак ни онда, кад им је претила највећа спасност да буду заробљени. Они су храбро — неустрашимо бранили свој ров' све донде, док десет пута надмоћнији нелријатељ није јурнуо на њих и опколио тако густсм масом војника, да је нашим лавовима спас био не могућ. Ватра пуцкараше на зажареном огњишту и ја се ри\ више предадох сањариј-;ма. Бзти војник! Зар то није идеално, зар није то највећа благодет кад човек брани своју грудву земље од најезде ситничара и Татарске хорде. Замислиге себе у својој удобној кућици, међу дечицом и својом чељади. Пуни торо« ви, пашњаци — воћњапи ливадске њиве, и све то Сзд одједанпут да изгубите само зато, што се једном дивљем племену прохтело да вам све то уништи и збрише еа земље. Све ми је то синуло у памети. Онда се нз један мах сетих приче коју ми причаше Титомар Петронијевић. — Знате ли, говораше ми он, кад су ме Маџари заро* били са мојом чгтом, ништа нисам могао да мислим. Не знам како, али хад сзм видео да су нас са свих страна опколили, ја сам пгбацо све што сам на себи имао. За тим сам се сјурио низ једну јгругу, отео се тако рећи од

саме смрта, докотрљао се на нашу страну међу своје и био сам саашен. Нисам се бојао смрти од противника али жеља да се и даље светим, да и даље живим и сатирем те отмичаре и некултурне борце, дала ми је снаге да се спасем. Не знам докле бих се сећао тих угоднвх ала тугаљивих успоиена, да ме не трже глас мога командира Миге Стојзновића, кога инач« зову „уча“ јер је у грађанству учитељ. Место које сам у мислима заузимао крај огњипш, зеленп дугачки сто за којим сам седео и на коме се пушила топла чорба спремљена за вечеру. И за време вечере чећше сам се сећао оних шаљивнх досетака — које сам слушао крај огљишга, међу вр;.им борцима — Београђанима, с којима сам за време ових светих догађаја доста опасних дана провео.

ОКИЦЕ Главиа ■ онорааии прадведник Д 0 а поштанска службенпка иду улицом и јављају се једзн другоме што нвсу добчли осуство за празник. Док те их на један пут срести један трећк чиисвник па ће им рећи: — Шга се томе чудите и вртнте. Зар ви ке знате да наша општана има два председника: главног и споредног. Главни је г. Магдић од њега тргжите да вас протежира. ј>ааша пошша Милану Јовановићу Положај Јави се чешће са дописима, пошљи онако кго и овај до пис. Избегавај писање имена водника командира или команданта, јср нам цензура брише. У крајњем случају умећи само име без г-резвме. Поздравља Д. Моли се Д ннло Алшех обвезник VII. пука I. позива да се јави својој «ући да ла је жив и здоав.

Такође моли се Моша Алшех обвезнак VII. пука II. позива допунедасеи онјави својој кући. Игњат Кирхнер извештава своје пријатеље и поананике да се налази као рањених у Нишкој Окружној Болници, соба број 5. ОшТмм Ђока Андрејевић столар са женом. Син му благовремено утекао. Јелена Васиљевић, удова са ћерком Одгом. Дамњан Димитријевић, трговац, са супругом и снајом. Најстари.ег му сина одвели. Средњи и најмлађг' налазе се на војној дужности. Стеван Јовановић трг.

Наредба Сви младићи, рођени у Београду 1895. год. позивају се да одмах а најдаље до 23 тек, мес. представу Суду општине Београдске (зграда осиовне школе у Макензијевој улици) ради саопштења хитнв В0ЈН6 наредбе, Они младићи, који се сада налазе изван Београда имају се до означеног дана пријавити овеш Суду писменом пријавом у којој ће назначити где се налазе и чиме се ззнимају (тачну адресу) како би им се наредба тамо доставила. Ко 68 нз одазова овој варедбн биИе предат Војном Суду на оеуду. Одсуда општине Београдске В,Бр. 3134 18 Децембра 1914 год, у Београду.

бзш тако лака ствар. Јело мора бити у кусно в добро, јзр подлеже строгом прегледу. Чзка Јанко тај команднр пр;фијант колоне, снабдева кујну свим могућим жввотним намирницама. И сваки то тражи газег леба. Тетка Стојнаонаје команлир. женског оделења а помоћаик јој је госпа Драга звана .кафа“, јер много пије кафе. Ту је тек права мука. Изићи на крај са 10 женскин>а много је теже него ли споразумети се са 400 људи. Пр Јхтева женсках болесннка С У куд и камо тежи од мушких жеља. Ја мислим да тетка Стојна мора и ноћу кад спава Да се преслишава у сну како Да задовољи своје болес* аик?. , Раде из осмог оделена. Т0 1 е опет командант умно оболблих. Овај човек мора да се оори са лудацима Њихове *ел>е задовољити то је нај-

тежа ствар. Истана кад пре терају са захтевима онда се навлачи дугачка кошуља и тако се умире Средство је антипедагошко али ипак помаже. Недељко и Анка. Ово двоје имају бараке на руковање. Ту су туберкулозни болесници. И сад замислите како ови муку муче. Ручавати у друштву људи, која су тако тешко болесни да се готозо не сме гласно ни говорити, где се нзјстрожије пази на чисто ћу и све. И најзад где је нај* опасније за здраве људе они се не стиде свога посла већ га савесно и предано раде. Напослетку да споменем и Димитрија вратара, који дневно сто и двеста пута отвори капију и пријави лекару бо* леснике. За то што ови људи отправљају овако тешку дуж* ност истичем њихову вредност одајућа им . захвалност

на заузимању око наше си* ротиње.

У Женеви у Швајцарској установљена је међуггеродна информзциона ^гениија за рат* не заробљенике и интерниранз лица. Адреса је ове агенције: А§епсе 1п1егпа<:10па1е бе гепзе1§пешеп15 роиг 1ез рпзо* пшегз с1е ^иегге е1 1ез т1егпез. Сепеуе. (бијззе). На основу тач 4 чл. 11 опшге поштанске конвенције, кореспонденција заробљеника или иитернпран. лица предата пошти непосредно или преко извештајних бироа, ослобођена су плаћања пзшганских такса.

Оратпнта аа „Стражу“ сц|а јда динар ммш

ШЕШ1ШН Квартовина н Конесарика Београдска Полиција про* пшсача је овај ценовник за продају животних намирница: 1. говеђе месо 1 килогр. 1 ‘20 дпн. 2. телеће месо 1 40 д. 3. свињско месо, 130 д. 4. пресна сланина 1 кил. 1'30 дин. 5. сува сланина 1 килогр. 1 '80 дкн. 6. маст 1 кил 160 дкн. 7. сало 1 кил, 1 60 дин. 8. хлеб 1 кил. 0 35 д. 9. пасуљ 1 кил. 0 - 25 д. 10. пројино брашно 1 кил. 0 20 дин. 11. пшенично црно брашно 1 ки п. 0-25 дчн. 12. црни лук 1 кил. 0 30 д. 13. кромпир 1 кил. 015 д. 14. купус пресан 100 главица 12*00 дан. 15. купус кисео 1 главица 0'25 днн. 16. купус рибанац 1 кгр. 0 30 дин. 17. шећер, кафа, петролеум, палидрвца, пиринач, зејтин, со и остала колони]ална роба има се продавати по ценама, које су биле пре објаве мобилизације све дотле док се роба не буде набављала под садањим приликама. Сви продавии животних \ а мирница и колонијалне робе са сталним радњама морају ову таксу држати на видном месту у својим радњама. Ко противно постуии биће према § 326 Крив. Закона кажњен >д 10—150 дипара или од 1 —20 дана затвора.

В Ова ће наредба важити Ио нстеку 24 часа по њеном обнародавању. Неви официри Последњим указом Њ. В. Престолонаследника Ааександра произвелени су у чин потпоручнике: пређашњи наредник Стојан Диклић и резервни пешадвски наредник Ввтомир К. Мијовић. Пензиошн Пошадиски п.пуковннк Илија М. Петровић, певзвонисак Је. Врашио за Бвоград Јуче је ст- гла у Београд и друга партија брашна за мешење хлеба и раздата малспродавцима у циљу продаје. Апотекареки поиоИник Тражи место у унутрашњости може ступити од !, ах под добром платом. Јавити преко уредништва овог листа.

1- Неш?. Тонић бив. тргов. преминуо је 21 овог мес. носле дужег боловања. Сахрана ће бити данас 22 ов. м. у 2 часа по нодне из капеле на Новом Гробљу, Ожалошћена породица

Сви ревизори „Страже“ из унутрашњости треба одмах да измире сбрачун за прошли месец (од 1 до 17 новембра) и да изплате ранија своја дуговања

АРМАН.

Први корак у порок

ГЛАВА Г!1 Историја се понавља Дуго су обоје ћутали. Најзад поспе дужег ћутањч рећи ће Нулић: .Госпођице, ви не можете ззмислити како меје ова несрећа изненадила. После онако свечгног нечера, после свега онога ]а, ја сто]им ззпањен и неумем да се нађем у ситуацији. — Госпођице, бол који вас је снашао велика је и ја сумњам да ћу моћв, управо да ћу имати речч да ублажим ваш чревелики бол. Али ипак, приберите се. Сами сте остали, немам накога на кога би Се ослонили. Ја госпођице, ево, нудим вам своје услуге. Невенка је ћуталз и полу* отвореним очима гледала кроз прозор у собу, у локви крви, у којој је до мало пре лежала њена мама. Најеаном сж њених од бола плавих усана оте се болан узвик: Мамице, слатка моја мамице! Са рукама задењеним у белим као снег ручицама, она је горко јецала. Тренутак је био тужан, н Нулић ма колико да је био покварен, није могао а да не пусти неколико суза. Бол и

несрећа овог девојчета дирнули су његово окорело српе и за тренугак он је заборавио на своје гнусне и гздне планове и беше обузет искревим саучешћем. Нзјзад "рибрала се колико је то бано могуће. Покушалн је да каже нешто али су јој речи на уснама изумрле. Нулић је могжо само да разуме: где је г. Јовановић? — Тужан поглед, који ]е јадно де* војче бацнло истовремено на врата био је знах си«не љубава према Јовановићу. Нулић је пребледео као крпа и мо* гао је само да рекне: не знам. како смо се синоћ растали нисмо се више састајали. Настала је мучна пауза Н веику је болело што Јовановића још нема; међутим, Ну« л>ћ се у души радовао одласку и сигуран у свој успех. поквареност му се опет п; вратила, очекивгв је да ој појави писмоноша са „хигним“ писмом. У соби је владала гробна тишина, коју је реметило равномерно шегање на зидном сату. (.V А (Наставнће се)