Стража

Страна 2

С Т г* А /К А

ооо) 317

1(100011 бОЖНћВИ II

А. Ф. Хеденотјерие

Човек мора бити прилично сталан и сигуран у мрежама љубави и уз то имати јаку веру у непосредну божпју помов, па да се ожени као свештеник. Код пастора Алма беше опо обоје; већ од св. Тројице он је срећан муж, а сад беше дошао и Божвћ. Ј^Пастор имађаше три стотине динара плате. То је даевно готово две круне, а прззником свештеници морају живети од прихода иза божијих речи и од подгрејаних јела. Осим тога, наравно, 1ош каткада падне с неба какав мали анђелак, без зуба и перја, али зато се и од сељака добије телећа печеница или од настојатеља мали сирац. Тако се бар у неколико може жир.ети. Беше Бож^ћ. Било је много свињећих печеница, каше од пиринча и много бакалара. У стану господина пастора иије се могло изгубити. Три собе и кухиња, то беше све. У трпезарији се могао видети сто од јеловине и столице, један ста| и разштимована гла* сонир, два мала стола (уз прозор) од брезовз дрвета и некакав стари Мартан Лутер. У тасторовој соби беше стара со |за од коже, наследство његоза оца и мајке, писаћи сто Од брезовине, столице од јелсвине, прекривене поњавом, која се у кући откала, две дуле и полица за књиге. У спаваћој соби беше мали ћидпм и дуги ћилими покрај кревета. Али,ево сад беше Божић; две лампе и ссам све(.а осветљаЕаху те;< с прани патос, Госпођа пастор.ча нијз била лепа. Нзен нсс пркссио је законима антаке, а п ноге не Сгг.у ни мало елегавтне. Руке јсј беху ” 2 лс п&дуже а очи г.ремалене. Али бојд лппа, ко;а казизаше здравље, мчадекачка љупкост и женсљена нежност поидапаху гостођи Алм драж оног салогског цвећа што процветава год нсвим пз* стирским чергама. И сад беше Божић, и мали дом беше у реду. Њгхдвсје сеђаху једно уг друго п погледеду н? своје прилично једкоставно бои.ићпо дрвп у свом аластг.том дому. Па:тор сс чудио и нијемзгао ргзумети, одакле је њ о гов; Ана могла донети све наките за божићно дрво. — И сад оп привуче себи своју младу жену и уиита је, да ли и њој кно и њему, кад тако гледа нохо и лепо божићне дрво, — ке изгдсда, као да не може избећи извесно ссећање сете при поми^ли на то, да ће то лепо дрво бити кратког века, да ће брзо увенути и бити избачено. И зар оно није слика човечанеке радости? Па да човек не дрхти бојећи се за своју срећу! Ко зна, шта ће се догодити после! Она се насмеја и одговори: „Густаве, зашто вене јелино дрво? Зато што га људи чу-

пају из корена и носе У шуми оно пркоси ветру и зими и кад га шиба северњак, оно боље расте. Али овде у топлини и светлости оно се суши и умире. Морамо се ув‘к чувати, кад чупамо ову нишу радост из земље, у којој она тако бујно расте; никад не смемо заборавити, да ово јадно дрво не може никакву божићну светлост на свету толико волети, колико своје ветрове и небеске звезде.“ Дођоше на ред 'божићна дарови. Јефтине ствари, (]које вреде за кућу, али које тада имају много већу св цу вредност него у обичне дане. Госпођа Ана није могла схватити, одакле Густаву новци за црно одело. Пастор се питаше, да ли су два туцета нових поповских оковратника апак раскош, коју би требало казнити. Тада се отворише кухињска врата. „Дошао је у кухињу нека« кав пијани калфа", рече слушкиња. „Мене ]е тако страх“. „Овде немам места да га склоним, али му дај да једе и пије. После га замоли нека иде Пегру Олсону; тамо може ноћити у соби за слуге“, ое* че парох. После неколико часова зачу се нз кухиње промукли и љутити глас, који добациваше псовке и претње; слушкиња улеге плачући и замоли Пастора да он изађе. Уз кухињски сто стајаше човек, којему је могло бита око тридесет година. Лице му беше страшно, прљаво и зарасло у браду; беше избразданв као лице каквог древног пајанице. Одело се ништа не разликоваше од лица. То беше један од оних типова, што се виђају по Шведским селмма, а под именом радннч* ких калфи, премда они не полажу своје испите нигде, ослм у радионици бога пијанс; ва. У исти час, кад Пастор уђе у кухињу, промени се калфа; лице му лако побледи, тело се исправи; б з и једне речи он отвори врата и изађе. То беше свакако неугодан гост, кога човек жели да се што пре отресе, али Пастор осећаше, да ће сву божићну радост покварити, ако то.а човека пусти из сгоје куће без парчета леб?.. Стога он савлада своје противљење и потрча за просјаком: „Драги мој, нисаи Вас хтео отерати. Хтео сагл Нас дочекати и угостити". ПросЈак убрза корагсеи недајући одговора. Ишао је врло брзо, мзглгдаше као да је постао посве озбиљан. „Ходите и поједите штогод на бадње вече!“ мољаше га Пастор. „Оставите ме на миру*, мрмљаше просјак кроз оубе. ж Их, немојте се љутити; није Вас нико хтео увредити. Ходите „Оставиме, Густаве Алме!“

„Велики Боже, јеси ли ти то Љунг?“ „Да, да ја сам 1 ', речепросјак оштро. „Мислио сам, да ћу се моћи без понижења представити моме драгом дру* гу; али ти хоћеш да;уживаш што је твој стари друг по* стао битанга, онда, молим, нећу, стари младићу!" „Знао сам, још док смо били у Упсали, да си зло про шао; али тако далеко, то иисам мислио'*, рече Алм и побледе. „Да, да. Како видаш ушао сам у поштовави круг скита* лица. Али, како си ми ти, по* штовани човече? Мора да ти Бог добро даје?“ „Немој се ругати, Љунге! Хајдемо мени и остани целу нсћ!" ,,А, тако. Хоћеш да будеш доброчинитељ! Нс, немам ништа против; али знаш, да би ја радије примио неколико гроша, да попијем коју божићну ракију. Ви теолози че сто заборављате на ракију, код угостите чонека." Више на силу увуче Алм свога чудног гсста у своју собу. Ззмоли га да се очисти колико је могуће, и ца је замоли да гу целу ноћ остане. Њој потекоше сузе и реч* уздишући: „Ах, Густаве, да наше бадње вече зар тако пропадне! Може ли он у кухињи штогод јесги!“ Пастор је помилова по образима и рече: „Наша срећа је у љубави, не према самом себи, већ и према човечанству. Пази, дете моје, да се она не ишчупа с кореном и не иструне. Кад се Алм врати своме госту, овај већ беше. добио изглед који се могас трпеги. Вода, четка и чешаљ учинили су своје. Гост га сусрете с питањем: „Но, јесам ли до вољно леп, да се могу пред* сгавити куварици госп. Алма.“ Алм ћуташе, отвор з врата, уведе га пријатно у своју собу и једноставно, без представљања, рече: „Ово је, драга моја жено. мој неки стари друг из ђаковања, господин Љунг, који је вечерас случајно овуда прошао иобећао ми, да ће ову ноћ остати код мене, Мора се задовољити са удобношћу, коју ће му пружити моја софра.' 1 „Добро дошао, господин Љунг“, рече госпођа Алмтако пријатно, да је гост почео сад озбиљно веровати, да они хоће да га угзсте као свога. Сваког минута опадаше ски талачка маска с лица некадашњсг студента. Давно, врло давно је сн сставио породицу. Готово никаца није им?о толико удобности: са >мадн* улице дошао је у топао и осветљен простор. Већ одавна није овлко дочекан као гост, То беше нешто друго него у Упс?ли: отргнути се весглог друштва у сумњиво друштво. Стога ои весело и без усте* зања разговараше са домаћицом, Његова историја? Ах, слушали су је већ, стотицу пута! То беше весео младић са лепим, дубоким басом. Весела копцерти, још веселије вечери, картање, бе-

кријање, закључак кредита, невоље... апсинт, пунч, коњак, бева; кавана, пивница, крчаг. Све ове скалг прешао је он и сад је на почетку свршетка. На сто дође јело и пријаше веома угодно, па и без ракије пре љега. Кад се вечера сврши, обрати се Алм госту и рече мирно и озбиљно: ,,Ја и моја жена морамо дан завршити кратком молитвом; ако се то разилззи са твојим принципима и укусом, нећу те присиљавати твој крзвгт је већ соремљен." Љунгнешто промрмља,као: „врло угодно" и устаде. И пастор се мољаше Богу. После молитве седе госпођа за сад већ улешени гласовир и дрхтави тонови одјекиваху кроз простор: „Ја долазим с неба, долази»I вама“. Љунг се беше сакрио иза божићњег дрвета. Беше му, као да се нешто у њему дешава, и место свега другога у њему се рззли нешто топло, нежно. Тешке, велике су зе капаху на његов издерани прсзик. Није више могао поднети. Тихо и дугим корацима довуче се он до врата и исчезе у Нсћ. Псзлм би свршен и пастор се окрену да госту и својој жени каисе „лаку ноћ", али госта већ наје било. Чекали су пола сата, читав сат; али од госта ни трага ни гласа. Гост брзо корачаше путем; осећања беху навалила на његово срце. Паде му на памег, да у својој малој бочици има још неколико капи. Из џгпа на капуту извуче брзо бочицу. Крв му нагло удараше, мозак му је горио. Да ли да испије?... Он победи себе, јер у исти час бочица одлети негде у даљину и путник је ж/рио даље. Пет Божића отада беше прошло: Пастор био унапређен. Божњи дарови породице Алм беху се знатно повећали. Ту беху још три мала Алма, који су хтели да имају удела у тој радости, која испуњаваше целу кућу. Дође писмоноша. „Но, гледај, имаш писмо из Америке", рече госпођа Алм. „Зар и тамо имаш познанике, Густаве? Духовник примаче лампу мало ближе, подише наочаре и читаше: Св. Павле, 13 дец. Мили брате I Хвала ти што ме онда дочека! Не могу се потужити на људе; они су много за мене учинили; давали су са* вете и опомене, новаца. Пружио си ми ц ти руку као брат; видео сам срећни дом и чуо сам лепршање анђеоских крила; и то ми је помогло. Сад сам спашен; имам независан положај, страсти сво* је угушио сам. Други пут писаћу ти више. Моје је срце задовољно. Ср-

дачно поздрави тво]у госпођу Твој пријатељ, Ансел Лунг Густав Алм упига своју жену, да ли и она увиђа, да је овај божићни дар лепши' него сви лруги, па чач лепши и од нс вих папуча.

Чика Јовч Петровић је већ прешао давно педесету годину и ослобођен је од војне дужности. Али кад је планула прва пушка за ослобођење и кад је витешки краљевић позвао све Јунаке са Кумансва, Скадра. Српске Адрије и Брегчлнице у трећи рат за три године. Крв, она стара ствар негдашњег омладинца разлила се по његовим од старости набреклим жилама. — Шта, зар да се Српство уједини, а ја да седим скр ште.-их руку — говорио је он својим пријатељима — е то не може да буде! — И он би се тада сетио качо је и он некада служио у пешадији, како се борио на Алексинцу, око Ниша, Шуматовиу. И од једном он се преобратн у правог ратника. Сутра дан отишао је у комавду да се јави. Али на његово највеће изненађење рекоше му да је прешао године. — Један стари, болешљиви капетан рече му да може да се јави Добровољачком Савезу, који је на себе примио да чува варош, пошто је полиција малобројна. Радостан што ће ма и на овај начин узети учешћа у стварању Велике Србије, он се јавио Савезу, овај га прими, и већ тога вечера чика Јова је са пушком и фишеклијом поносан као Наполеон обилазио своју линију. Чика Јова је удовац већ више од петнаест година. Пошто му је родила једног главатог буцоњу жена је умрла. Туга 3) женом није му дала да се ожени и он је сам на својим рукама однеговао дете. Али одмах се осетило да у кући нема женске руке. Мали Никола је растас али без мајке, растао је више на улици но у кући, јер је чика Јова био заузет послом. Кад би дошао кући он би узео дечка на крило и дуго би га љубио. Мали је био сушта слика своје покојне матере. И то је јако утицало да је чика Јова многе шеретлуке Николине оставио некажњене. Кад би му погледао у плаве, крупне очи, он би одмах помислио д« види своју покојну жену узео би дете на крило, љубио би га, грлио би га и најздд би плакао. На казау је заборављао. Дани су пролазили. Никола је растао, био је сваког дана гори, али је увек пролазио олако јер је био ухватио очеву слабу страну. Четири разреда основ. шко* ле свршио је још а како тако,