Стража

С/,рава 2

С Т Р А Ж А

Број 9

Овај, пак, европски рат, представио је досгојно српски народ пред осталвм народно« стима. И све народности, ксје искрено же/е миргн раззатак и слободу малих народа одали су достојно цризнање српс^ом народу. Међу државама које су похатале да маленој, али јуначној Србији помогну, прве су биле Сједињене А меричке Државе. Поред добровољчих прилога Америчке су државе послале и једну санитетску мисију, којој је стављен на чело Д-р. Рајн. Чим је мисија сгиглау Србију. Д-р Рајн је тражио бсл ницу на бојној линији, не за* довољивши се понудом да прими болницу у Нишу или Крагујевцу. И са двојицом своје колега и неколико милосрдних сеста* ра г. Д р Рајн је примио београдску војну болницу и одпочео у њој енергично своју свету дужност. Радиојепредано дању и ноћу не штедећи ни себе, ни своје колеге ни миносрдне сестре. Али највеће признање и нашу вечиту захвалност он је з«служио од дана када је Београд био евакуисгн од срп:ке војске; и после евакуацај; американска мисија остала је на своме месту у болници са нешто заосталих рањеника. Аустријски лекари који су дошли у болницу били су врло нетактични и иеколегијални према својим американским колегама. Док су наши заостали рањеници још у болници били хлеба је нестало. Да бл се и та најнужнвја потреба набавила Д-р Рајн са још једном милосрдном сестром пошао је да тражи хлеба, Дирљиво је било видети где на боку до кочијаша седи милосрдна сестра а Д р Рајн на фшјакеру горе и заклања хлеб да не покисне. Г. Д-ј. Рајн одмах по евакуацији лично је дошао у оп* штину и нововзабраном при* временом одбору сгавио сво* је услуге. Силом свога положаја и својом личном енергијом он је отимао болеснике од аустријскихзверова, које су ови отправљали у смрт све под

изговором да су „комитаџија." Болница је била заклон деце, жена и стараца који се нису сигурним сматралв од обесних Маџара. Кроз њихове јерукепрешло хиљаде аустријских рање* ннка, који су по улицама лежали неиревијени. Сами њихови рањеници осуђивали су и проклињалн аустријске лекаре шаљући молбене погледе на американце да им помогну што су ови и чинилв. Нисмо имали довољио речи и суза кад смо видели како прве наше рањенике после улас<а паше војске у Геоград Американци, а нарочито Д-р Рајн дочекује и прихвзћп. Ни родитељ своје чедо није боље и нежније прихватио и негу му указивао. Мзлена али јуначка Србија не може никада да се одужи Д-р Рајну за учнњене услуге српском народу. Али љубав и блзгодарносг, коју ће сваки Србин нзситв у грудима б«ће најлепша и наЈтрзјннја успомена за његов искрен и прс дан рад. Хвала му!

РАБОШ РаЗдог за повиШицу кирије Тужим се једном свом пријатељу на сву беду избегличког живота. Јадам се на првом месту на оне дерикоже, сопсгвенике кућа, који у ценама не знају границе. — И мене је, највише револтирао, рече мој пријатељ, беаобразлук он.х људи који ће, не поцрвеневши за ј?дчу шупу затражити 50—00 динара. Па они несавесни трговци — да и не говорим. Али шта ћеш, мора да се трпи. Погни главу па ћути. Тсби није право. Двпусги онда да испричам један свој случај, Дошао сам овамо, у Ниш, у септембру. Станови су сви били заузети, и на једвите јаде нашдо са «1 један собичак на периферији, у улици којом стално шета живина и чији су најчешћи аролазници говеда, свиње и коњи, Соба је била непатосани и мало здрава. Но, морало је да се трпа. Једино сунце било је издашно и менн наклоњено, и у мој стан бацало раскошну светлост. Али ми је и оно пресело. Једног октобарског дана, после иодне, пред сумрак пре него ћу да изађем, ђаво ме надари да погледам кроз прозор у сунце које је залазило за Један брег у даљину, цепало се бакарно жуто,

и по шуми на врху брега бацало златне иглице. Услед овог лепог момента рупи у собу газдарица у нанулама, да намести чунак од пећи који се искривио и распреми по соби Изишао сам у варош под свеј жим угисцима овог лепог моменга, I више расположен него обично. I С^ра дан, газдарица ми је п звисила кирију са пет динара а као разлсг томе навела да сунце, посматрано с мога прозора, кад залази, тако лепо изгледа и да је панорама у сумрак величанствена, Шга велиш на то, а?

1- [МШ Ж- МЈШШЈћ Јуиак са Мачковог Камена Мнјго је јунака пало у ово* рату, иного је мајки завлакало за својам саиовима, мкого је сесгара закукзло за својом браћ ју, много је деце запиштало за својам счевама. Међу тим палим јунацима пао је и јунак са Мачков >г Камена Светозар Ж Михаило вић контролор Железничке Днрекције и резервни пешад. капетвн. У овом рату ожадиа сам свог рођеног брата којч та кође паде на Мшков^м Камеку, па ево сада судбина беше да ожалим једаог од својих најбољих пријатеља Светозара Михгиловића. О Свеговару Михаиловићу и као човеку и као чанавнику, полдтичару и сфзциру имало би се много писати. Мзгла би се написати једна читава књига, али зато греба имати материјала при руцд и догга гоемена, а ја свега тога овде немам где се дачас налдзам. По свршеном филогофском фн<удтету Михаиловнћ је ступао на жгдезницу као приправнак и то. ако се не варам у Рдл>и. Ту је и све стручне желевн«ч:<е испитг аоложио и постао указни чкновоик. Као политнчар Михаиловић је припадао странци самостал них радикала. Својим радом на политичком пољу усаео је да задобије симпатије код највећих људи у св >јој стран* ша. Као млац и искусан политичар био је биран и изабран за кмета ОпштинеГрада Београда.

Доцније се је опет вратио на железницу катконтрол>р I класе. У саобраћајном одетењу; једном вајвећ(м н највзжнијем гдел^њу жељезничке диренције Михаиловић је био један једина чановник са факултетском спремсм. Факулгетски образовач, Ми* хаиловић је у друштзу увек био весео и насмејш. НиЈе се он много уздизао својом спремом и положајем као што има чиновника Њега кије женирзло да пружи рукуједном радаику или како их другче зову гарзвци и да са њчм седне за сто, а такви случзјеви врло су ретки. код људи његова положаја. У правом смислу Михаиловић је био народ:ки човек и као такав важио је као једна омаљена личност код нижег особља на железнлцз. Као чановнис Михаичовић |е неоспорно био поштен. На његов рад није се могла бациги ни једна мрља која би га као чиновника компроми товзла. Као старешина узек прзвичан. По својој саремлу његовој струци надмзшавао је све своје другове због нега су га многи другови мрзели. У VIII оделењу био је десна рука начелнику оделења г. Божи Вуковићу. Написао је један врло леа уџбеник „Основл Жел*зничке Тарифе" којк ће бџти од велике користи жељезничхој омладини. Као политичар МихаилоЕић је био непрпсграсан и ширвких груди. Није он био пакссан као Антоније Панић или бандоглав као Миханчо Паввовић ила амбациозан као Мирко Јоеановић. Нико на Михаиловића није закукао да му је одузео парче хлеба као што је то случај са Панићем. Он је сваком чинио без обз!ра далл му је то поаитичхи прајатељ илн непријатељ Као чднјвник у опозицији бао је јако мучен и гањан. Најспремнији чинЈВнику саобраћајном оделењу у којима дирекција сскудева, Мчхаиловић је са чисго политичких разлога бао отеран за шефа једне мзле станице која ни уколико није одговарала ње*

говом положчју. То је стазица Ристовац где се обичн > упу* ћују за шефове званичнаци иаи чинс ...ши кад добију прва пут указ. Поред тога премеI штаја Михаи овић је био каж* њен два пута са одузимањ.*м илате по тра месеца за један члачак шгампан у „Српском Железничару" који није ишао у прилзг тахањеа министру граћ вчна г. Мисаилу Илићу. Оза незачонита казна за коју се и Државни Савет изјаснио као ненЕдлежан да ре* шава по жалби МихаИ 10 Еића, нагнала га је да поднесе осгавку на државну службу. Тур:ка рат затекзо га је у оставци и на дан мабилизације отишао је и нримио к> мазду над четом коју је јуначки предводио шест месеци под Једреном против Турака, а после на Ц шои Врху против небраће Буг:ра. Из бугарског рата Михаиловић је се вратио потпуно чио, здрав и весео. У рату је за храбро држање п[Ад непријатељем унапређен за канетана II кл. и оддакован златном медаљом захрабр .сг. По доласку из рата њега је ондашњи мчнистар грађевина г. Јоца ЈЈвшозић као свог пјлитичког противника вратио на своје место у Дирекцију са уаапређењем што је то једну малу групицу људт — Махаиловићевих личних а начелних пријатеља доста узнемириао. У последње време Мгхзиловић је дожавео једно величо р; -очарење. Неколико његовц? другова од којах је он, ртзумесе биобољи исаосо>нији у свачему, али којима је он снлних усдуга чннио, почелч су му радитн • главн. Денунцнрали су га код његових најбољих пријатеља разаим речама само да би му убмли углед и ауторитет којп је он имао код желе*ничког особља. Алн та нечаснг борба протиз њега свела се је на једн ј велико „ништа“ Водати борбу против некога а немати у рукама оруђа, значи само страћити врех’е за бадава. Али тако је то код нас. Људа са великим амбицијама кад хоће до нече.

Сергије Мшхајловић Жри брш Ствара се пак’о; небо се скрива, Облак се дима бојиштем диже, И земља тутњи... Крв се пролива, А нашој војсци потпора стиже. У једној чети три дива — брата Из поморавља, силно се боре; Дршћу и стрепе туђинска јата, Докле небеса пламеном горе. Ближи се вече, часови греде. Свуд ужас смрти. А ваздух гори. Душманске чете у страху бледе, И паника се међ њима створи. Напред! Све крену у вртлог смрти, Три брата лете крозјад и гмине; Туђински први редови стрги. Оступај! |јекну глас трубе њине. Три брата јуре и у ров скачу, Сваки је витез, живот не жали; Ал’ јекну јаук и крик се зачу, И све се стиша. Они су пали. Сунцс се рађа и живот здрави Три брата леже мртви у слави. Крушепац, 1914 г.

ФЕ/ћТ ОН М. М. Пешић-Пеша. I гш 1и Гнт Ноћ. Напољу хладно. Снег напада до колени. Северац уз прагњу потмуле песме нјсв крупне нахуљице снега. Где-где кроз таму промакне журним кораком каква људск; прилика, вероватно тра жећи склоништа. Нехотице се човеку, који је напољу истргне у*дах, кога затим крупни таласи ветра однвсу иегде далеко, далеко... То није уздах какве заљубљене душе; то није уздах ппдлости и лажи, нити уздах горког кајања. -- То је уздах туге и бола; уздах за нашом драгом браћом, којд на перафермјама наше мале Отаџбине, стоје као будни стражг : рп штитећи нас слабе

и нејаке. „Ох Боже, како ли је њима?“ — Много је срдаца поновило озе речи у овој хладној ноћв. Много је осетљивпх душа, ојађезих мајки обасуло ову иоћ, великим потоцима суза. — Р манејаким на ове реча, он т одгово рилк: Добро нам јс не брините; ми се загревамо уздасима ваших тоиаих руди. Стара година -носи собож патње и невоље а наши храбри ратнвци гигангскам ко рацама иду Светлости, светлости што се зове Нова Годима; сиетлости шго се зове Нова Победа. Да, амо они иду и није ии хл . 10 . * Ноћ, ова хладна ноћ, затекла ме је у гостионици једне мме пеланке. Био с*м сам за столом. Недалеко од мене седело је друштво младића са службом у по*адини, ве:ело

ћеретајући. У углу баш до саме пећи, грејала се је једна стора жена са шесто-годишњим дечком и још мањом девојчицом. Г*15 а У15 од меНе у дугим војнич4им шињелнма, са цриим и преплакулим ли* цем седела су два стара ратника, вееело причајући један другоме успомене и доживља* је из овог, као и из минулих ратовз. Док је друштво младића у својој Оујности певало једну в(селу песницу, оба ратника ћутала су мирно, гледајући преда се. Наједанпут ..приметих, по* гледаше у угао Шесто годи шњи дечко, оне сгаре жене што се грејаше, вукао је своју матер вичући: „Мзјко, дзј ми хлеба, — гладан сам* докле се је мала девојчица играла са мачком, која јој мирно лежаше у крилима. Стара му одговори да ћути јер хлеба мема.

Шкрипнуше столице. 06* ратника извлачећи из своји х торби по тајин војчички прчђоше старицч и пргд 1 дошг |оба. Оча уздзхну уздахом, кога у овом моменту ни. о немогаше протумачнти! Овим гестом р тници привукоше иажњу осталчх, шго ‘учини да песма младића умуче. Смјалиае се погасише Тихо се згчу иесма „Вјечнаја памјат*, и још свега један мннут па Нова Година. Оает светлост. — Бурно клицање; Сретна Нова Година, брујаше по малом простору. Оба ратника држећи један другпп чврсто, — љубљаху се. Мвадићи радосно певаху. Старица са децом, јеђаше мирно суви комад подареног хлеба. Сирота она; ова ноћ је затече на путу прм иовратку на своје огњиште, на кв-