Стража

С /ВШЛ& 2

С Т Р А Ж А

Број 14

експанзију. Све у знаку полета и бујности. ЈављаЈу се и "ретензије на компетентност ) ијемонтску улогу Србије. Двлази Балкански Рат којн у пуној својој светлости покатује снагу и моН Србије. Својим јунаштвом и самопре* горевањем задивљујемо цео свст и.задобијамо његово искр но и потпуно поштовање. У Евооги с буди интере.овање з.- нас. Посећују нас многобрОЈНи странци и и:патују наше особике и уверавају се у здраву чоћ и јаку животну спссобност Србијину. Почињу нас гледати друкчијим очима, симпатично и сли< кати реално. Репутација Србијс иеобично расте и јачз. Проричу иам велику и сјајну будућлост. У земљи се обележзвају претсн* заје и тенденције не само на пчјемонтску улогуу Српству, већ и у читавом Југословенству. И доиста Србија постаје атракциона тачка зг све, нарочито, јужне словенске е* леменге у суседној двојној монархији. Србију рачунају жижои из које ће у даном тренутку блеснути зрак слободе свлма југословенским народима. И она, у осталом оправдзно, постаје баук и опаснсст на штету Аустро-Угарску др ж ву. И Србија тек сад улази у фззу деликагног и слецијалног положајз. Аустрија свесно увиђа свој несигуран положај. Вслика Аус.рија боји се од мале Србије. Гле, каква обратност! "рбија није више никаква и .еугледна, Еећ опасна за опстанзк велике суседне царевине. Тај мотив и разлог доводи Аустрију до чврстог и категоричног решења да пречисти једном са Србијом и учини је б: зопасном. Та одлука производи европски рат. Читаву Европу обу* 3' мају ратни пожари и људ с-а крвопролића. Аустрија у три маха напада огорчено и снгжно на малу Србију, али је она јуначки и салегендарном храброшћу сва тра пута одбвја и до ногу поражава. И Србија улази у прве редове европских народа заки-

ћена с*мим лаворикамз и уз побожну и громку песму и апла 'дирање читавог човечанства, а Аустрија у самртним коввулзијама преживљује последње дане свога срамног и ниског живота. Побеђују Правдаи Слобода, поражавају се Насиље, Нискост и Варварство. Живот се Србијв отвара под сјајним условима в у најбољим перспективама. Она вспуњује сзој вековни сан, њени столетнн напори крунишу се највећим и најслађим успесима; и 0 Н 1 без стрепње и у слободч обгрљује децу велике своје југословенске породаце и пружа сестринску и равно прзвну руку Светој и Вгликој Русији. Бог је спор, алп достижан. Бог је правичан.

811Ј јЦ ПАРИЗ, 11. јзн. Осветлење Париза сведено је на минимум. То је мера опрезности због евеатуалних напада Цепелииових лађз.

ПАРИЗ, 12. јан. Полузва.шчно јзвљзју да ће холавдска влада тражити у Берлииу обавештсња ново ■ дом прелаза Цепелина преко холандске територкје, Према једном телеграму из Амстердамз пруска гтарош Емерих на холандскђ граници добила је један пук пешадије као појачање.

ђ||| ЛМШ11 — Сотир Балтезовић Неки беогр<*дски листози дзнела су весг да је Сотир Балтезовић бив. вајна карод ни по^лаеик осуђен на две годчне робије што је као ве лика патриота давао срнским војницима да у место брашна једу мекиње. Казаа на коју је Сотир осуђен праведна је, јер кад је он као дугогодишњи народни

посланик и борац за народна права како он то себе код сељака обмчно преставља могао овако што учинити онда шта је остало за друге. Но у осталш Сотир је бко лоп\жа а мз рааије. Лагао је сељаке среза|Добричког те су га бирала за посланика два пута, али кад је почео на њихов рачун дз пуни свсје џепове он« су га могкама најурила. Као посланик у скупштини кикад није км долзмио нати је се чула његова реч у СкупШ1ина, Он је водио трговину н пљачкао народ. Сзоју полнтмчку свест продавао је јавно а то је и докааано са узимањем под закуп нишке ресторације. Кзд је бао нзјурен од сељака он јепочео дупло пљачкати пугниве са ресторацијом, цо и то му је мзло било те стуаи у млин окружне ба.чке као нски акционар. Чнм је објављеаа мобили вација днректор млина г. То ша Палигорић инзче један неоспорио пошген и честит трговац отишао је на војну дужност а у млвну остао је Соткр пошто иначе није војни обвезник. ^ Маслећи да м;же свуда да се л аже као код сељака и да се краже као у ресторацији Сотир је ппчео да краде своју рођсну отаџбину дајући за српску вој.:ку да једе мзкиње у место брашна. Ова лопужа одачно је заслужила да буде саонестране катанца и ова праведаа казиа најзад га је постигла. Ја мислим да се кеће ваћи човека која билопов р "'чакве врсте могао да срсдложи за помадовање блло да се казна смањи мли са свуш опрости* Мећући робиј шку фирму на леђа Сотиру Балтезовићу арадда је задовољена. Жавсо славна суд. М.

Г1АРИЗ, 12. јан. Потврђује ее да Немци и Аустријанци у масама одчлазе из Игалије. Брзз возоза који

долазе из Италије у Швајпарску препуни с V Немаца и Аустријвнаца који се враћају у Немачку и Аустрију.

— Смотра главнокомандујућег Букурешт, 11. јан. Главнокомандујућч аустријске војске, фглдмаршал ерцхерцог Фридрих у пратњи штаба извршио је преглед трупа и о томе послао цару поверљив извештај. Арадски, „Омаиул* дошао је до овог извешгаја и птампао га и наракао да је био забрањен. Међутим, један број је, и п)р р д сгроге војне цензуре на пошги ззлутао је у Румунију и Букурешка „Димињаца" донела је из њега извештај. Извештај гласи: Сире! Обишао сам наше трупе на свима бојиштима и утисак који су труое учиниле јз мене кије задовољавајућг: т, апори,хлад но1и киша ксо рђ љО функционисање коморе јако су изнури ;е тпупе. јл ли последњи застој у на* шој сфанзиви учинио је нај више да се духови у војсци узнемире и да се у трупе унесе пометља. Саветовао сгм се са командантима а дошли смо до тога уверења да се мора предузети ма каква о* фанзива како би се духови умирили. Нареди •• сам да се изврши преглед како всшик-ц тако и запреге; стоке, ком дрг и све* га другог! Шбајцарскз нл мртбој спражо ПАРИЗ, 11. јзн. Телеграми из Шзајцарске јављају да су услед неизвесности ситуације швајцарске трупе на граници појачане на нехолико места.

Припната м „Стражк 11 бта]@ један динар кшчно

Ђ. Г. Димчтријевић НА внпјком брегу Н- високом брегу испод неба плав4, У рову пуном јуначке крви $ујне, Дружина мртвих јунака ко да спава Очекујућ’ . шле зраке зоре рујне. Под брегом мирно тече поносна Оава, Крај опет слободнихсрпских поља цветних А дружина палих јунака још сиава, Ко дружина веселих другова сретних. Један од њих, рањен, још заспао није I Док ветар кроз труле гране тужно гуди, И крв му из смртних рана тихо лиЈе, Он као да се из сна слаткога буди, У миломе заносу уздише, гори И шапће: „ и1се е$1 рго ра1па т п!“ Крагујевац,

фЕЛ?ТОН ТГоред капешкобог гроба... У Подрињу, поред жељез* ничке пруге у бдизини села Липнице, у њиви |еднО! која се сада зове „кааетан Ид»јина њива“, после страховите борбе коју је, 31 августа, в' дио 17 пук са много на моћ нијом аустроугарском војском, створено је мало гробље петорице азгимулих официра —• јунака наших... Војници су их, плакајући, ту укопали. Они су им икрстове 'изрезали и чело главе забадали у земљу влажну од киша која је, тога дана,%еуморно квасила. По чиву изгинулбх и ту укопааих официра капеган је био најстарији; ваљда зато,

крст на гробу његовсм био је већи од осталиг; и, взљда зато, сопственик је назвао ову њиву његовим именом. На великом крсту томе, од дрвета грубо отесаног, невештом је руком написано капетаново име коме је требало свакоме да покаже: да је ту, под тим крстом и гомилом наслаганог блага са* рањено тело једног јунзка. Сарањен један жавот иун здравља, младостн, веселости и енергије... Сарањени сви идеали једне прекрзсне природе која је силно волела живот... Ту, поред тог гроба, у заносу створеног страховатим болом, гледао сам мога капетана: са великом раном на прсима и кошуљом пуном крви и блата... Гледао сам његове, некада сочне и лепе, сада бледе, крвљу и блатом закаљане усне на које притиснух дуг, пун милошге по-

љубац којим сзм желео спрати те ужасне трагове крваве борбе која га је животз С 1 ала... И, тако, лсжећи у блату, поред капетана, мог јунака, преносио у себе, не, у свахи свој осећај, његове ж-еље, његове послед- * мчсли, којесу сада ту, у мили блата, заједно са њпм сарањене: — Нз тугу|\ јер си и сам војник! Оста. ме овде. Иди! Али ме не заборави... Ја платих свој дуг Огаџбини. Пао сам .. јер је тако морало бити.. Пали суидруги. Ево погледај ове гробове: палисутамо, нг „Курјачици*, за отаџбину! али су хр^бро. Били су јун Не тугуј! гина, сзда си остао сам; од мене не очекуј никакве помоћи, јер, као што видиш, јаомовде... Све моје то је ова груба крстача, овај мали гроб иатапкан блатом... Страховпто ме мучи брига за нашом сестрицом... Њена

13 — Цртице из тринаестодневног ронства под Ау^ стријанцима. —: Ишао сам послом низ Макензијеву улацу кад ме заустави један војиик М 1 ђар и упвта: „Где ја р>зира (бријати) меие?“ Поведох га једном бербер* ском дућанчету м објасним брвци шта дз чини и хтедох се потом удалигн. „Но ви ту остао* рече Мађар и повучг ме у дућан. Шта сам знао, морзо сам за њим. Уђосмо. Он седе пред огледало, но пушку није исчу* штао из руку, Јз сам морао сести њему са стране а он ме ухвати за кап\т. Дж га је брица сапунио ирмљао Је нешто мађзрски што нисам разумео. Пјче да га брије. „Нд полако, пазиш!* чешће је понављао Мађар а нарочито био је тада нервозан кад га је брица бријао испод браде по врату. Чак је скинуо нож са пушке и држао га у десној руци да би се могао што пре одбранити ако би га брица ззрезао у врат чега се он јамачно плашис. Кад је био са брфњем готов, устаде, пусти и мене и запита: „Миг кошта?* Да би га одобровољчо да мг сасвпм ослободи рекох: „Ништа, ја ћу да олатим." То је и помогло, он оде \ ја платих и продужих пут својим послом

Опомена на време

Не само у Нишу, него исто тзко а у Београау, и по свима осталим местима, зараза\ почиње хватати све више ко-! рена. За сада нзјвише (есчи тифус; али мема сумње да ће се у најкраћем времену изређати цела серија оних страшних кужних б длештина које су вечити пратилац ратова. Ипак, ако се не иоже сасвим спречлти, зарзза се бар

је судбина била у мојим ру* кама; бно сам јој и отац и брат; чувај је!.. Постарај се за њену будућност... Поста* рај се... Знам: добио си сина, дао си му моје име... Хзала ти!.. Чувзј га и пази на његово васпитање како би ме, кроз живот и свет, досгојно заменуо... Сада си сам!.. Не тугуј! Иди1 Чувај све наше, јер сте ми сеи били подједнако драга и мили; и, не заборавите ме, већ дођите, који пут, овде... Код капетановог гроба! брате мој мили! Узвикнух! А, мапољу, кроз мрак и кишу, припуцаше пушке нашах стражара... 15. XII. 1914. гч* к ЧЈ Ст. Ст. М.