Стража

С

Кпо< 20

Т?ЛА

Ову реч сад врло ч сто употребљавам, јер ми лепо зву чи. Просто бих ти препору* чио да се за дуга времена и ти од ње разболиш, и да у свој речник унесеш једну ле пу реч.

— Помоћ у људству „Журнал де Бллкан 1 ' добио је од свог дописника из Атине овај телеграм: Журнал „Хескија" дознаје из поуздаиог извора д? ће се као помоћ Србши 30.000 Француза и 50.000 АнглоИндијанца исг.рцнти ускоро у Бару.“ А КОН1КО Грка?

— Једна неправда кадме дицинарима Пошт. г. Уредниче Проч ах пре два дана у „Стражг ‘ једаннапис, у коме се зауз мате за медацинзрепитомце војног манистарства, наиме скрећете пзжњу мчни стру нојном, да они врше лекарске дужности, а међутим одузета им ј? стипендија и даје им се само новчана храна у 45 дин. кесечно. Јако ми је жао, г. уредниче, што се сећате само питомаца — медицинарз! Зар други медицинари, непитомци, не постоје? И ја сам меоицинар, нисам питомац, у оба прошла рата био сам у олеративиој једи ници, а и сада се налагим ка пуковском -превпјалишту од почетка ратних операција. Са да примам новчану храну, а у оба прошла рата ни то нисам примзо. сМоји другови из гимнззије су ахтивни или ре зервни| поручници или капетана II кл., а ја и пуно мојих другова са медицике потуца мо се по превијалчшшма као лекарски помоћници без ина кве плате. О ненакиадним из губљеким семестрима и да не говорим. За вршење своје дужности награђује се сваки, само се нзс медицинара ник з не сећа. А многи су од нас

вршилч и самостално, бар при-1 времено, дужности пукс вског лекара или управника болнице, а то не значи баш дко мало. Па ипак нико не помишља, да нас бар кзко би о награди. Начин, пзк, нагрзде, наши предпостављени могу лако и пронзћи. Растурени смо: неки по пуковским превијалиштима, неки по дивизијским завОјиштима, нечи по болницама, па се и не мпжемо удружитм да заједнички радим ■ на поправци свога стања. И зато једнно

остзјете ви, органи јавног мишљења, да нас својом личном иницијативом потпомогнете е, да би се наше стање штогод побољшало. Али Вас молим, г. уреднвче, не заборавите, да поред медицннара пигомаца ушмзте у заштиту и медацинаре непитомце. Верујте ми, да ће они знати бити благодзрна. Г1ошту1е Вас сапб. шеб. П. Ђ. У једном од иаућих бројева ми ћемо се вратити на ову ствао.

Један пропапи покугна' ПАРИЗ, 13 јанугра. Римски специјални ДОПИСНИК „1-А КЕУ1бТА“ пише о мисији кнеза Било а, да јс мисија један пропали покушзј н да еу цар Виљем и кнез Било погпуно насели. — Кнез Било се зећ јаче сд дае кедеље бавк у Риму и за све тс врема он кије успео да добије ни један ма и најмањ^ знак од ит^лијанске владе, који би ишао у прглог тежњама и жељз немачким Главин задатак кнеза Било-а био је да италијанским државницимз учини неколико комплимената и да ми сбећз компез ције, хој- су имале да кау на рачун Аустроугарске. Међутим, ки Саландра ни Сонино кису се дзли з варати лепим речима и кнвз Било мож т напустити Рим пошто нује успео да спров де ж 'ље свогз кајзера.

- ТРАГЕДИЈА У БИСТРИЧКОЈ УЛИЦИ. — „Ја на врата, бата ива враШа и . — У незгодном положају. ОШварај, зар ме не познајеш. — Трагедија почињс псовном, а сутра дан се кесером и пушком завршава. —

Још у недељу увече чим се спустио мрск, сгановници Бистричке улвце, који у то доба увек загрле топлу пећ, беј*ху узаемирени потмулим звуцима хоји су одјекивали са прозора у оближњој кући. После краћег ослушкивања, становници примете да одјеца куцања допиру од стана Јове

зидарз, који је већ одавно од почгтка рата на војној дужности. До душе становници нису накога могли да виде јер је мрак био, али су све околности говориле да го куцање долази од Јовиног сгана. Мало доциије, понови се опет куцање на прозору.

То је био главом сам Јова кпји долази изнендда кући. Жена му св није нада*а. А шта се сна брвне за мужа, кад је већ другог нашла који ће да ааступи мужа. Пака. о се није надала за то наје хтела ни да устаје из постеље. Али према свему изгледа да је она била у незгодиом положају — може бити у Обављању дипљег брака — кад је њен законити муж куца на прозор. Али несрећни куж није престгјао га купањем. У колико је она равнодушнија била у толвко је муж више беснио. Она, Дара борвла се у ду* шз да лв да отвори или не. Рођтк, који је лежго у кревсту осећао се као да на игламз лсжи. Ако изађе нзпоље I спазиће га Јова, њен муж, I ако остане сиет не заља. Куцзње се с времена на I време понављало само кад кад јаче и кгрвознвје, у колико је мраз више беснво у толико је Јова јаче лупао. — Најзад и куцању мсра бити краја. Дара се мислила где да сачрије „рођака“ и дође иа идеју дз га сакрије иза ормана па чим се врата отворе да кида на поље. Ствар је изведена још бољс. Док је Дара прилазећи прозору отшкрила завесу да види ко лупа дотле је овај „рођак" држао за кваку и чекао моменат да се прозор отвори па г а кидне на врата. Куцање се опет п.нови. — Ко је то? питгла је Дара. — Ја сам, што не отвзраш, грмео је Јова чилусмраиут. — Ко СИ ти? — Ах, малу ти мајку, ти ме ко бајаги не познаЈеш! Прозор се отвори и пред прозором своје жене, указа се Јова њен законати муж. — Јуф. Јово, па шго ми ниси јавио да ћеш да дођеш? Правдала се Дара. — Зиам шта кажеш, промрмља Јова и гурну на врата п не оачекавши одговор он з; 1 махну кесером и тресну Дару по глави. Трагедија почиње. Дара се сруши на по* обливена крвљу. Јоаа се трже и видевши шта је учннио пзче да тугује. Али Дара се постепено освести и после пола

Видак Отовик: Седш сбајешлих гробоба Точкови су га сјекли до глг коњи су тоиули до кол Ишло се врло лагано; није се чула од толико људи ријечи; била је тишина коју прекидзли одјепи пуш чани, са Мислођинских и Конатичких висова, и по који фијук бича ко 'орџиског. Ноћ је била мрачна, а мрак као у тунелу, не види се прста пред очима; а поред тога киша ' г пропадала крупним капљаг Хладни ледена источни вјет дувао је осредње. Ишли ~мо Оез ријечи за комором. Од Јасенка до Мељака м по дану и лијепом времену. 'Ора се путовати са комором тјмањм 4 часа. Ми смо пузвали од 3 чегврти до 10. • све до 4 часа по поноћв;

у то вријеме 18 новембра стигли смо у Мељак: бгатави, мокри, озебли и, што је од свега горе, тужни до очајања. Када смо дошди у Мсљак ушли смо у кафану, која је дотле служила за прру пољску болницу. У истој затечемо управиика болнице, који |е журно издавао млађима наредбе и они су намјештали у последњам колима рањенике и болеснике. И ма|ор дође и поздрави се са управником болнице и оба уђоше у једну собу која је била нешто боље осзјетљена, а мени приђе помоћник лекарски ист* болни* це и рече: — У спољашњој собм пма 7 мртвих војника, њих треба сахранитн. — То је била важна дуж* носг. — Онм су помрли јуче по аоднс п мислили смо да их данас сахранимо. Збогом! — Молим Вас чекајте!

— Зашто да чекам? — Изволите ми донијети на писмено имена ^мрлах и остале податке, а у исто вријеме на особенам иедуљама запишмте име и презиме свакоме од умрлих и те цедуље стгвите им у џепове од бхуза ил за шајкачама; јер је неопходио потребно. — Помоћник учтиво поздрави и пође. Послије неколмко минута он сс врати и предаде цедуљу са овом садржпном : Мидорад Ивановић, редов 7. п. I. поа. В. Црљени; Јован Младемовић п.поруч. 7. п. Звездан; Н. Н. редов из 7. ј. I, п.; Михавло Смнђелић, релов 7. п. 1. п. Вреоци; Јаћим Трпкоманин, 12. и. 3. поа. Лмсина, студен чачан; Н. Н. редов 7. п.; Никола С. Сммић, п.поруч. 7. п. I. поз. Бојажљиво даде ми ову цедуљу поадравм м« и оде. Ја оставим цедуљу у биљежнмк,

па уђем код мајора који се прашгаше са квлегом који изађе и сједе у фијакер са г-ђом и дјецом и оде. Ја ка* жем мајору за умрле војнике и он одмах нареди болннчком нареднику да у јутру рано буду готови гробови за све умрле војнике како бм се могли сахраниги рано. Оставим мајора и иззђем у кафанску собу, насредини које бЈеше један сто, мало нешто краћи од мене па с. попнем у чему сам се нашао на њега па се по њему пружам колико сам дуг, и чини ми ^е кијесам се лијепо ни намје« стио заспао сам као заклан. А да ли је ко и је ли гдје ко легао да мало заспи — нијесам ни помвслио. Био је расвит. Сишао сам са сгола, потражих воде да се умчјем зли ње није било. Затим сам изишао пред кафану. Прво што ми је пало у очи то је био шмрокн пут

сата, устаде и сбрисазши крв с чела дохвгти сушку Јовику и опали на Јову. Јова се сруши одмах на под мртав. Куршум је прошао кроз трбух а изагаао на леђа. Да би се ствар зпташкала. Дара почна нгрнцати дозивајући комшилук. Очас се свет искупи ту. Дара је о^јагања вала комшикаиа да се Јова убио сам пошто је њу искрвавио... Ползциј« ју је одмах узела под своје и нстр*га ће показати; ко је крчв зз о*у трагедију. Како му ба*о. Тек роћак је најјефтнннје прошао.

— Отварсње седкица Државног Савета ПЕТРОГРАД, 17. јан. Отварајући седнице Државног Савета, председкик министарског сгв"та одржго је свај говор: „нарским указом сазв?н је државви савет шест месеци после последњег сазива. Дангс као и пре шест месеци државни савет приступа раасввма у сред ратних одјека. У таквом тренутку ја ћу бити кратак у говору, јгр ови тренутци захтевају дела а не речи. Са кеогранич^иом вером у божгнско провкђењг, које је .благословило иницијативу нашег зладара са великкм поуздањем у нашвг велаког генералвскма, кога је сувфема воља ставила ка чело руских трупа са зепоколебљивом надо** у опрсбану ваљаност п«шнл ; 1 обезиичких трупа и са захаалношћу према заслугана каших савезника, ии спокојчо и са сигур* ношћу счекујемо исход велике борбе за нашу праведиу ствар, борбе, коју нисмо за иочели, али смо ј« примили; јз вас поздрављам приликом отпочињања ваших уобичгјеним радова и допуштам себи слободу да искажем своју изизвесност, да ће ваш рад би* ти прожст свешћу о изузетној важности садашњах прилита и /а ћете радити са истим патриотскмм полетом.

покривен густим Олатом, које је било избрамано точковама. Али и поред тог блата по путу је врило као у мравињаку. Народ је ишао: старци и старице, жене и децв. Свака жена, па старци и бабе и одрасле девојке носвли су у наручјама малу дјецу, а другу водили заа зебле ручице. Плач жена и писка дјеце, дубоси уздисаји стараца и старица који се склањају испред модерних људождера и рушиоца хришћанског морала, мамио ми је вреле сузе и дубоке уздвсаје. Није дуго прошло док најиђе наша храбра војска, возећи убојне топове. Она је ишла у противном правцу — у сусрет Шваби. Када сагледах вејску и топове огрдних сс и помаслих: помози Боже! Ваљда не ћемо даље!.. Јест... А*и би друкчије. Разданидо се. Наредник ми јави да су раке г ггове. У том