Стража

Стпава 2

С '! Р А Ж А

ћрој 74

сталност и веру. Ми ће мо се сећати, да је Србија била прва нападнута, да је претрпела највећа искушења и да се прва напатила. Прзво је да њој прво дамо почаст. Затим је министар просвете г. Саро узео реч рекавши: Србија нам даје пример чврсте воље. Немци су одавно смишља.”и рат, али да би сплели форму, требало је да изгледа, да су изазвати. Пошто је варвзрство изазвало овај рат и пошто нам га је намегнуло, ми смо га примили и водићемб га до краја, до последњег нашгг даха. Овик ратом будућност ће бити дефивитивно осигурана. Њчме човечанство има да плати за срећу која ће настати. У ваше име ја поздрављам представника Србије Француској и молим га, да Србима испоручи нгшу захвалност. Нека ваш похлич братске нежности одјекнг до Дрине и нгка Срби чују изразе наше захвалности. Г ђица Жан Прево, ччаница првог француског позоришта, рецитоваза је српски спев ,,3идање Скадра. Артист г. Мако је рецитовао са пуно талента српску песму „Бој на Косову“. Српски посланик г. Веснић заблагодарио јс г. Саро-у и свима сакупљеним и изнео је везе ирчјатељсгва које сједињују Срб.ију са Француском. Озјеуверио Французе, да их Срби скатрају као своју и забрану брзћу. Сви ови говора и рецчтовања *кламовани су, али је настало најдуже и кајјаче аклаиовање кадје један гимиазист узвакнуо .Жнвсо Краљ Петао*. Ова прослзва имала је вели ког успеха.

— Победа на Руднину омогући/1а вноноввони рат Г. Барес у уводном члан* ку листа „Еко де Пари« под иаслввом „Слава Србима“ # вели: „Сутра се славе Србв у Сорбоки а у петак у свииа француским школама то је за нас добра прилика да се сетимо, шта с* све учиаили овн

ФЕЈБТОН

М. М. Николић: Старац Нијесам се имао коме жалити него сам све трпљео. Два мјесеца иотом роди ми сна унуку Нађенемо јој име Милена. Много саи се рддо вао што сам добио унуку, али сам се н за сина много брииуо. Једно јутро оде моја сна иа бунвр за воду. Тамо се сусријетне са иекои Туркикем. Њах две, ђаво би мх знао како, заподјену разговор, а Туркиња упита моју снау: „Млада, дина ти, право мн кажи, од кога см рода?' — Ја сам Српкиња! одгодори моја сна. — Каква Српкнња! Ззр суијеш гласно ргћи то попно '■^име? дикву Туркиња на њу. — Ја смијем, јер и јесам

јунаци у опанцама и дроњцима, за спас наше цивнлизације. После напомене о двема аустриским инвазијама и српскем отпору г. Барес је додао: „Од победе на Руднаку нема више Аустрмјана са у Србија". Да би се определила важ* ност те победе треба замислити. како бн било, да смо ндшом победом на Марни очистили сву нгшу територију. Шта ввше, да је бчтка на Рудмаку била изгубљена, ауСтро немачка војска ушла би у Бугарску. као у Луксенбург, и веза између Беча в Цчри грааа била би постигнута, а економски рат био би немо гућ, јгр би Турска и Мала Азеја снабдевале Аустро-Нем це храном, колико би им год требало. Тада би тек рат по« стао права европски рат^Гер* маннја би окда могла да уцењује Грке и Италију помоћу Маћсдсније и Албаније, а могла би г. стварно 'да потпомаже Цчриград. Никада се савезмици, као браниоци цивилизације, не могу довољно заблагодарати Србији.

|Ш11 |Ш® — Киеа Бкло нг послу. Кнез Било немачки пмбасадор на римском дзору, после д)бзвених инсгрукција вз Берлина позео је псиова да одржава конференције са талајанскид државницчма и политичарима. У доброобавештенкм круговима се говори како Било нма вдрешене руке у погледу иреговора са Игалијом

ЈИЈОИ ШШ' Коифереицпја прооесио Рајса ПАРИЗ, 13 марта. Конференција пр г фесорз Рајса „О аустриским зверстви ма у Ср$ија“ постигла је нај већи усшх. Дворана Ришеље у Сорбони била је дупке пуна научоњака, политичара публи циста и дама из отменог па рис-гог друшгва. Горорчнк је дуго акламован а нарочито при завршетку конференције

гтрав* Српкиња, а име српско меик је лијепо, ако теби нијс! — Куш, ђаурко! Показаћу ја теби, што си ти Српкиња! И још снкјеш казати! разјари се Туркиња. — Ја смијем! одговора моја спа, ко да јој сами ђгво не даде да ћути. — Виђећеш! И Туркиња одмах оде код Мухаремз, па му све то испрмчаи још што-шта дометне. Мухарем то једва дочека, па се двгне, те у џандарију. Сјутрадан ето ти џандара у моју рућу. Одмах ^свјеааше моју снау и одведоше је. Ја хтједох ооћи за њима, ала не имадох гдје оставити дијете, те останем кодкуће. Пошље подие дођ* један џ«ндар код меие и рече ми, да ће ми сна бити објешена, зато што *е говсрола нротмв Аустрије. Ја се запреаастих. Почех кумити и молити онога џандара; покажеи му њено дијете; уик-

када је тражио од савезника да увек, поред својих застава, меку и сриску звставу, јер, када је ова била на муци, тре ба да буде ■ на месту части. Говгр председника „Француског Друштва", г. Жчла Готије-з, који је славио српско јунаштво, постигао је исти успех.

|ШЦ № № Сукоб нанеђу Кајзера м бавар> аног првстопонаеледнина. Лондон, 13. марта, — Услед побуна у зачадној Аустрији, коју сачнњавају Баварци, до* шло је д® оштрог сукоба између Кајзера и баварског престолонаследн^ка, кодаиданта ове армије/ Говори се да је до кајвера и ирс.нца дочсгло и до врло бурних сцеиа после којих је приац 1 чнустио главни стан. У глагдом стану после овога "астал* је слветовзње, и верује се да ће принца у командовању замевути фелд маршдл Хинденбург.

— Ствн.3 бнва еве очајивје РИМ, 13. марта. Да стање у Мзђарској почиње да бнва из дана у дан све горе, све доча чланак, који је пре некоаико да*?а донео пештангки лист „Аз Бшт“, из којег ;ва дамо ово: „Уабуђење ко|е је настало услед сскудице у брашнк ра* сте све виШ5 услед ужасае скупоће меса. Цена месу по дагла се за неколико дака колосалко! Док се пре кеколкко месеци продавало по 70 к;>. по 100 кгр,, данас се оио продаје по 145 крука. Хлеба готово и нема од ишеничног брашиа Добија се сгмо од кукурузиог брашна, и он се п*аћа пе 90 хелера по килограму. рршска шшампа ” в руске нобеде Истиха во средн Берланска „Уотагкз* пишући о најновијим руским *о-

там га, шта ћу ја са дјететом кад њу окјесе; ко ће га чувати и шеговатш. Ои се само окрете и рече ма: „ћути, стар че, кзд ти јсш стоји глава!“ Нијесам нм ништа могао, морао с*м ћутати. Прође њеко шријеме, а Љубо ма се врати из тамнице. Кжо дође, упита ме, гдје му ;е жена, а ја му кажем како је било. Он се само заилака и уге љубити дијете. По цнјелу ноћ није спашао, но се самф претура тамо и амо и једнако уздише. Аги ол не бјеие више онај исти Љубо, миого се промје нио. Нешт# потамнао, омршао једнако кашље, очи му упале, а блијед ка да капи крви у себи нема. Једшога дана, пошао Љубз на рад, па прође поред Мухарема и не поздрави га, а Мухарем се окрене, те га удари песшицом за врат и викне му: „Што не поздрављаш

бедама о паду Пшемисла, између осталога доноси и ово: „Руска војска, која је олсађивала 6 месеца тврђаву Пше* масл сад је потпуно слободна. Наша штампа доноси вест да је ту било око 400.000 руских војника Међутнм ми ве рујемо да је тврђаву Пшемисл опсађу.взло најмање 250 000 војника! Ситуацзја добија одређен карактер. Свих тих 250.000 во { ника су слободни и иојачавају руски борбени фронт са том колачиноч људи. С друге стрзне Гусија, може да довуче у сзако доба свежа трупе, које још нигде нн:у ни учестаовале у борби. Треба имати на уму да у Русији половина становнаштва и не знз за рат. К,д њчх се не осећа ни у чему сскудицз, имају свега к свачега доста и за себе и за своје савезнаке. Русија је по територији велика колико цела Еврова. Колика је то ризница жита, не да се прегледага ни за годину /:ана! У колико рат дуже траје у голико је за Русију, а поред ње за њезине савезнике, много повољнији положај, А како ми стојимо? То се не да сакрити нити би народ имав какве користи од обма* њнвања. Наша је зеиља кн дустриска •— потпуно индустријализирана. И кад се код нас не увози, ми смо осуђгни на глад. Мн смо то у ночетку рата нзглашавбла, писали смо о веисцрпаости Русије о њеној богатој ризници к њенсј сигурној победи, због тог-* што је то један колос од држзве. Шговинистичка штампа је де кламовала о брзини кретања немачке војске: „железнице и аутомобили ће немачки тући цео свет“ а заборзвили су да помисле да и Тројии Споразум има војску и да њидова војска нису мухе! Камо сад те брзине и железнице шго не дају оие лебз свету, што не функционишу сад окако глатко као што су у почетду рата то чиннле? Не .може нзрод да једе желсзиице и гутомобиле. Шга смо добали од покорене Белгије? Једну већу беду на врат

свога господара, псето ђаурско? * Љубо се онесвести и падне, а Мухарем га почие газити и тек кад га добро изгњави оде даље. Вшдећи Мухарема, да ће проћи поред моје куке, ја се склоним унутра. а он у пролазу викну: „Стара мрцчио, иди носи с □ута оног твог мртваца, да не кужи ваздух!" Јапомислимда га је убио, потрчим тамо и нађем Љуба онесвешкена ђе лежи, а сав прашљвв од Мухаремових ногу. Однесем га кући и почнем га љечити. Кад се мало опорави, он се почне Самном савјетовати, да бјегамо у Србшју, јер ћемо тамо бита слободнн. Бејасмо решили и кад ћемо поћн, али се Љубо поново разболи н — умршје. Осгашем ја сам са Мнлеиом, којој је онда било седам годана. Чувао сам се од Мухарема, као од ватре, а он је бивао све бјешњи. Тако про-

и нашукли мржњу целог свега на нзс! Не, не, оставите се ратнах авантура, дајге народу хлеба И живота, то тражнмо ми пријатељи народа“.

СКИЦЕ ,,Дај гл у колаЧик“ Колнко је наш сељак бистар и увек толико присебан да се извуче из највеће незгоде, нека' посведочи ов‘> неколико реди, које ми је послао један мој пријатељ. Он ми пише: — Пре три дана јави ми се за лекарску помоћ један војник, који је дотле бар пет пута добијао поштеду и одмора својој кући. Које добро војниче! упитам га. Није добро г. докторе! одговори он дајући своме иначе лепом лицу и глуп и болестан израз у истовреме. — Нешто ми је стога сам дошао да ме прегледате! — Како се раније увек тужио на стомак, ја сам лржао да ће то и овога пута бити. Али преварио сам се. Он рече како га нога ужасно боли и како не може да иде. Ја га прегледах и наравно нога му је била потпун* здрава. Хтео сам да се мало нашалим на његов рачун и рекох помоћнику: Дај му три колачића!* Помоћник се насмеја и даде му, јер дали саго му лек, који смо му давали раније када се тужио да га боли стомак. Војник нас пово добро погледа а затим узе колачиће и оде. Тек што је он отишао изађем ја са помоћником и на наше највеће изненађење опазимо војника где седи на сред стазе, скинуо опанак и чарапе и пошто је овлажио табан почео на његадалепи колачиће. — Ма, шта ти то радиш? упитах га. — Ето лечим се! па то се не лсчи Колачиће треба да гуташ, а не да нх лепиш на табан. Он те насмеја па ће тек: Али, ја ко велим, да се он не може скинути чак на табан, и како ће ме онда излечити! —

Неколико царннзрница, упутиде су Ман<*стру Финансија молбу, да нареди окружним п државн«м благајницама, да шродају трговцимз звечеће злато са 25 од сто да бл могли да плате цараиу. Царинарнице ће из шватл трговцимз бонове да би ова могли. оправдати потраживање злата.

ђоше пет година. Ја опет наумим да идем у Србију, стога Одем у џзндзрију и потражим пасош за Вишеград, али ми они не дадоше, и рекоше ма да знају, да ја мислим у Србију, али ме, веле, неће пустпти. И ја се вратим кући. Прође од то доба четшри године, кад је чух да је објављен рат између Собије и Турске. Радовао сам се као мало дијете шго ће једном и гиуснијех Турака нестати. И зашста Србијанци поаједе, заузму Скопље и Битољ; а кад потукоше и Бугаре ја шомислих да је дошао ријед на Швабове. Вријгме је пролааило, а ја ам се једнако на* дао и свако јутро изгледао кад ће доћи српска војници. И, вала Богу, д >ђоше и овђе прије неколико даша, да н ја вндим српску војску и српске јуаоке! и стврцу се 8абдастг* ше сузе у очима. | — Наставиће се —