Стража

Ст:.'3;г* 2

С 1 Р А Ж А

Боој 79

сензацију |у владајућам кру говима, и они данас стоје поражени, не знајући на коју ће страну. Влада неорестано конферише са партиским ирваиима. 0 одступању др. Радославова много се говори, па ипак он још и данас седи на саоме месту. У круговима нзклоњеним Споразуму ириписују ову нашу политичку зачмалост неактивности шефова опозиције, који су не довољно енергични и попуст љиви. Политика капиџи»а, ко ја је код вас тако цветала, код нас буја. Сзмо да ли ће јој плод бити исти? Идемо да видимо. Од шефоза у двор иду н јчешће Малинов и Гешов. После једне конференције у двору ја сзм посетио г. Малинова Ви га већ зчате. Тих, миран он сада једино мисли на очајан положај у који је Бугарска увучена. — Г. мвнистре — упитао сам га после поздрава да ли би хтели рећи коју реч о давашњзј ситуацији укојојсе Буггрска н-лази -- пошто је мало поћутао он ми рече: врло радо, и у неколико речи: ситугција је врло озбиљна! — А вгше гледиште о уче шћу Бугарске у акцију — Оно је познато. Не треба се оклевати. Јф сваки пр> пуштен моменат може бити судбоносан. Уз РусиЈу, то треба да је наша девиза! — А компензације? — Ревизија свих уговора за последње три годане. Споразум и Савез са Србијом! — То ззачи доле са неутралитетом! — Да доле, јер онје кива Срамога за нас. Политикг •>.утралности ударила на ч чело издајнички жиг, нами је, да га садг стр мо Огишао сам одњегауио г о време и задовољан и тужае што бар приближно не мвсле и остали бугацски државници. Хрнсто Жељезов.

— Још један доказ бугарсног лу днла —

Дворска .Кам5ана* доноси у своме броју од 17 марта

чланак у коме третира питање: под којим ба условима бугарска влада могла да изађе из своје резервксаности. Члзнак је веома интересантан и ми вадимо из њега нека места, која пајбзље показују бугарско лудило: — Ч/дне се ствари одигра* вају и шшу последњчх дана код нас. Али највише се го* вори и пише о томе: какво ба држање требала да узме Бугарска у овом европском конфликту. И наравнз и код нас . е налаза доста велики број љуои, оа чак и неколико листова који су се ставили у службу Русије. Мч не знамо да ли је ово безумље или издајство. Зар сви они не увиђају од тога опасност која прети опстанку самосталности нзше земље? Зар они не увиђају опасност, која прети Бугарској ако Руси завладају Дарданелима? Зар они не увиђају, да би тада Бугарска постала руска губернија? Ви заблудели синови, зар све то не увиђате и т. д. Бздава, Бугарч изгубише сасвим памет!

пројател — иопес! Абћег Согк 1 П 8 М. О. Млада и симлатични лекар америчке мисије — др. Ашер Коркинц. вршећи предано и до пожртвовања своју племениту дужност -- лечећи болеснаке, лако Је оболео ч већ неколико дана не напушта по • сгељу. Овај идеални лекар лечио је како нагае болеснике у болници, тако исто и грађане у вароши. Са благим осмехом као што до.-икује интелигентном сину ку;;. оне Америке, приступа 6 ој еснику указу|ући му св. оћ, не преззјући од спдк -и. 3 ,о је стекао ве.јик је ко 7 " г ■■■%. болесникс. ^ ...е посете он оп . еколико пута дневно обице б >леснике, а по који пут и око полз ноћи обиђе неког теже оболелог. Хвала Вам симлатични И млади пријатељу! А ми бодесни нем>г)ћи да

су вферовади опанци /потребу. . .нке л одбор после сврог лрегледа опанака по . п.м магацинима, саслушао ■с све ове ајдуке, који су опљачкали сопску државну касу у најтежим тренутцлма, када је наша војска гинула и бо рила се са непријатељем, лиферујући рђзве и труле опанке. Сви ови _инови тврдили су пред одбором да су они лиферовали само добре опанке; а, уједно признавали пред ткм истим одбором кгд им је по казано на бале са рђавим опан цима да су то рђави по све неупотребљиви, и да су они у тим балам ј предавали комисији опанке. Овакво признање, које је добивечо лако од лвфераната ка њиховим саслушањима.било је довољно да се њихова кривица утврди. Оно је довољно да уједно посведочи колики су злочин извршили ови бедници, ове лопуже и да заиста овде има дело преваре, које, према вршену у коме се налазимо, треба да повуче најужаснију казну.

КРОЗ ШИБУ — Наше зло ма једно зло које насвећ годинама прати, а којег никако да се отресемо. Потрошасмо силне паре, сласмо |;одмладак у иностранство, дО' ве : зсмо г.транца — стручњака па опет све по старом. Зл ' остаде зло и ми никако да га се ратосиљамо. А, пардон, то вам нисам I и казао које је то наше вационално зло. Уссталом, то ва и сами знате, то зна сваки кога је имао ма каква посла коц наше поште. То зло је наша П' шта. Да вам кспричам само је.н случај: Требао ми један број из л;есеца децембра Како га ни сзм могао наћи у администрацији, почео сам да отварзм пакете, који су јсш пре два месеца враћени из унутрашоости. Жељени број нисам нашао али сам зато наишао на читаву рпу које дописних арата које иисама војничких.

ФЕЈБТОН

) з ратиих дана :

По целог дана обилази каване, „уџере* и хотеле. Вишм: запалио на муштикли ци 1 ару, па тек ззстане: — Зар ниси ништа чуо?! Кажу, Руси нам послали 10 . иљада Козака преко Влашке код Бондерева. И још, кажу, Француска нам пдслала 60 великих војних аутомобила, да јој отплатимо после рата. Стигла већ преко Зајечара! И онда хвали Француску. А кад пох ене Русију, скине чешир и погледа у небо: . Бог па они! У чњалом кануту, кашто н са качкел м на глави, свуд I а видим. Приђе ма коме столу, где ма једнога из друштаа

Почео сам редом да их читам и у сваком једно исто: Чуде се војници, како им од куће не одговарају на њихове карте. Један. судећи по пи сању, новопечени муж, који можда у брачном животу није саставио ни пун иесец пише својој половини: — Кад сам полазио ти си плакала и заклињала ме с а само на тебе мислим и да ти сваког дана пишем. И ето ја увек још мислим ка тебе, и пишем ти сзаког дана, а ти не нађе за вредно ни на једно писмо да ми одговориш! Један војник пише брату: од тебе не доби ни једног редка (а како би и добио, ако је братевљево писмо залутало у какав новинарски пакет.) Има ваздан оваквих писама и ко зна колико је живота у ништено колико кућа разорено због ове нехатности.

Кад би сваки дан писали о злоупотрсбама, које се одигравају на пошти, и кад би имали нарочити орган за жигосање мурдарлука нехата и немара, неби могли да опишемо све зло! Јуче смо нашли у враћеним пакетима старих новина из унутрашњости, јецно туце карата и писзма војничких, које је наша марљива пошта завукла у пакете старил нови на, и ондз пошта виче на публику. Међутим, Тошко В. Влаховић студ. пише свом брату аотиљериском поручнику из Чајниче у Вишеград па се чу ди како му никако овај не одговара. Карта се налази код нас. Драгутин Језлимчровић пише Вукоману Ћојбашићу па између осталсг* каже се: „Вуле јави ми: је ли жив Миленко тражио сам га са 10 пи сама.. а никако од њега нема иисмо*?? Божидар Јеремг ћ, извешта ва брата Тихомира Јеремића обвезника I чете П батаљона 5 пука да је здрав и о сгању

здравља њаховог брата Богољуба једво пис- о пасано је 24-ХП а друго 27 XII 914 г. Таман ако стигне до године на Тожић. Ми се просто у чуду питамо што се јадају и жале војници на нашу по шту и што морају по 10 писама писати, а они не знају да се наша пошта не обазире ни на писање новина, ми се свакодневно жалимо па смо опет мн криви: сваки часдолазе нам нека афт.окефална акта, пзтписујемо гака саслу шања али и сваког месеца каштигују нам се по 2 хиља де бројева у једном месту. Ми се само можемо зачу дити кад наша пошта функ ционише правилно. Иначе, она је за нас гломазза машкнерија, историска установа и привагиа прћија Саве Д. Ми* јалковића, са којом он течс капитаљ и игнорише сву срп ску публику.

— Писмо „Стражи" СОЋИЈА, 16. марта Оаавно впм се нисш јавио, а овамо у Ссфији, пуно но вости за које би сте вч у Београду, у оскудици страних листова и директних веза казали, да су првокласне. Као и тамо код вас и код нас је пад Пшемисла прослављен. Само код вас је свечано, помпезно. А код нас? Срамота ме је да вам о томе и пишем. Ја мислим, да су се кости палих Руса за нашу нез^висност морале у гробу преврнути код овакве наше небпагодарности. Да није било руског посланства које је у својој капели одржало бла годарење, коме је присуство вало неколико слободоумних политичара, овај тако свечан моменат, ова тако сјајна победа Словенств остала би незапажена. Руски послааик је примао и честитака али од званичне Бугарске није нико присусгвовао! То је, знате, одржавање стрзгог неутрали тета. Толико о нашој неблг годарности, која је дубоко коснула Русе. Пад Пшемисла изаз^ао је

наше регруге. Данасхтелида их виде, па их нису пустили. Њах треба прот рати. Шта ће нам овде Швабови?! Онда поручи два деци вина (код „Обилићева"), па се жа ли да је кисело. А један ћелави берберин што заступа газду, уверава га, да је вино јако, али није добро „поста вио“ ст( мак. — Па, што га пијеш, онда? — питам. А он онда на:т<»ви: — Море, нишга ми није жао, него што ме пензиони саше. Онај Андра Порески, „носати*, што је шпијунирао Баји, како му је ђенерал Мишић нешто опсовао, па га за то пензионисали. А кад је плануо рат, а влада моли Машића, да прими команду. Ззр је то право?!! И онда се насмеје крупно из грла: .0 хо, хо хо,-хоооо!“ После, и не мари много што је пензионисан.

.— Свеједно. Сад с-м нашао „кондицију" у Секцаји са 150 дин , па крај ленсвје, добро. Нећу више да се реактивирам. Могу ла ме кркну где, где нема Гимназије, а мени за д*цу треба! После застзве, па настави: — Него знате шта? Кажу, Аустрија трзжила мир са нама. Али, сл .бо Богами! Србија нећг то да гримч. Србија само чека: да Русв уђу у Беч и Пешгу, пг ће после Аустрије нестати! Какав мир, кад је пропала! А јуче каже: — А, Пшемисл... Пшемисл.. Славно, Руси! Хиљаду година радили то утврђење, па ништа Руси га слистише! А Јоца-Бели играо са Спасом из Коњуха — домине, па каже: — Па, то бре, пре Христа?!! — А Сергије берберин иише ,песме“, и пажљиво слуша; хвата „фантазије“ за стихове!

познаје, па отпочне: — А Румунијз се не миче? Она опет тражи мулетине, без крви. А Бугарска? Код ње нису чиста посла. Ко зна, где ће 1 на! Нешто много ћути. А Грчка мобилише... тако се чуло. Турска опет у велике се спрема... (Ово је било пре објаве рата!) — И шта још? питам ја, и смејем се. — Кажу, већ три дана ве лика се борба водв. И руски Козаиа већ марширају — Пешти. Сад су на 100 киломе' тара од Пеште. А Русија, кажу, мобилисала још мвлијун Козака — коњаника. Па онда, дошли неки грчки гопови, што могу у тренутку да униште — мониторе. А опет Француска нам послала неке топове, што избацују грана те испуњене неким смрдљив чм гасом, па на 300 метара уоколо све погуши, кад се распрсну и падну. А огет цру-

ге гранате, кзд се распрсну, пусте неки електрицитет, па се сва војска покочи и помре! Тада се значајно засмеје, и погледа крупним — буљавим очима у оне, који га слушају. Помаже га у томе један крупан гојазни моносолски чиновник, што брија и » рат и главу и браду, а црвен као Ротшилд. Видео он, да сви преувеличавају, па ће и он рећи. — Знате шта? — Русија мобилисала 100 милијуна Козака! — То ће нама да пошље! — смејем се ја. — Па, коме другом, него нама! каже пензионер. —Сила смо ми! Бог па Русија! И онда поручи каву слађу, сед> не, и прича. — М >ре синоћ видим код „Европе* неке •Немце, па се нешто сашаптавају. А један од наших што зна немачки, чуо, г ,те --' 1 "гају нешто за