Стражилово

41

42

РАЗНИ ПУТЕВЕ ПРИПОВЕТКА ЖИЛАНА САВИЋА. (Наставак.)

*)

^ашић пије изрекао своју наду, само је дубоко уздануо и наставио свој ход. Није ни приметио, како се за њим журио један господин, и тек онда је спазио, кад га је овај стигао и по имену га позвао. — А, господине Дражићу, откуд ви? занита Машић тог господина. — Идем са пробе, одговори Дражић, и данас ћемо приказати „Мученике", па баш сам радознао, где су та места, где нисам задовољио естетично осећање „полумесеца." — Па јесте ли наишли на та места? настави Машић своје питање. — Нисам, одговори глумац, ма да сам се трудио, да их нађем. Али, настави и погледи Машића оштро, не познајете л' ви тог критичара? — И ја бих волио, да га знам, рече Машић намргођено, јер му не одобравам ни речи ни начин писања. — К'о бајаги, викне Дражић, као да га не знате! — Не знам збиља, рече Машић зачуђено. — Баш не знате ? запита Дражић сумњивим нагласком. — Не знам. — А оно ћу вам га ја рећи. — Баш сам радознао. — То је неки господин Светозар Машић, гимназијски професор, рече Дражић и погледи Машића срдито. — Ја? Јесте л' ири себи! рече Машић и ступи корак натраг. — Тако је, одговори Дражић живо. моја ме слутњ.а не вара. — Варате се, господине мој. И ма да нисам дужан да вам се правдам, опет вам дајем своју реч, даја нисам написао ону фамозну критику, и да немам ни појма, ко ју је писао. На Дражићевом лицу показала се нека мала неприлика, почео се Машићу извињавати, али овај није даље ни пазио на његове речи, већ настави: — Окајмо се сада личности, ствар је главна. Ја збиља не одобравам критику, особито што се вашег приказивања тиче. У осталом, нек вас теши, да моје мњење дели скоро цела публика. А да је тако, то нек вас увери околност, да су већ досад распродана сва места за данашњу представу. — То ми је мило чути, господине, рече Дражић, то ми је неко задовољење. Али не само мени

већ и песиику. Збиља, не знате ли, ко је написао ту драму ? — Не знам, не знам, одговори Машић мало несигурним гласом, немам ни појма. — Мене је нападај критичарев озлоједио, рече Дражић, и ма да не знам, чије смо дело ономад ириказивали први пут, оиет ме једи, што се истина тако безобразно шамари. — И ја сам тога убеђења, рече Машић живо, не познајем ни ја писца као ни ви, па ме опет једи, што је изашла таква критика. 0 вама нећу ни да говорим; то је чиста ствар: та је критика обичан и пакостан — памфлет. Док се обојица тако разговарали, приступи им господин један, који их је већ издалека са неким смешењем посматрао. И Дражић и Машић дочекали су га са прилично хладним поздравом. — Ви се као нешто срдите на мене, рече овај и окрене се Дражићу, и то по свој прилици због последње критике. Не одобравам је ни ја, али шта ћете, стубови мога листа морају бити сваком на расположењу. — Баш сваком? запита Дражић хладно. — Но, но, ја не мислим баш сваком, одговори уредник. Ви ме ваљда разумете. — Морам признати, господин Милићу, да вас не разумем, рече Дражић. — Хоћу тим да кажем, настави Милић, да поштујем мњење сваког човека. И као што сам примио критику, готов сам примити и одговор на њу. — Ви бркате појам „критике" са појмом „памфлета". рече Дразкић оштро. На такво што не одговара се речима већ батином. — Охо! рече Милић, ваљда нисмо тако далеко дошли! — Боме јесмо, настави Дражић. У осталом, то ваљда увиђате, да мени не доликује одговарати, и као што рекох, не речима. Ја знам да је моја игра била као што треба, ево, питајте господина Машића. Милић се окрене Машићу са радозналим лицем, али овај се не хтеде упустити у разговор, већ је само главом дао знака, као да одобрава глумчеве речи. Милић се само насмеши, па онда рече: — Већ видим, да сам навукао на себе немилост вашу, али будите уверени,да мњење критичарево није уједно и моје. — Па што сте га онда пустили у лист, и то без икакве примедбе с ваше стране, рече Дражић

*) У прошлом је броју на два места у овој приповетци погрешно штампано „Записник" место „Заточник"

У.