Стражилово

1

45

ОТРАЖИЛОВО. ВР. 2.

46

— Сад је већ написана и по целом је свету растурена, одговори Милић и рукује се са Живковићем. сад се не да поправити. — А ко је био тај мајстор? настави старац своју реч. — То је тајна уредништва, одговори Милић. — Али мени можете рећи, мени насамо, ево у уво, или гласио. Иди ти, Љубице, у кујну. Љубица изађе смешећи се а Милић настави: — Не може бити. — Срдићу се. — То ви нећете. Познајем ја вас врло добро. — Е, кад је тако, иека га носи враг, рече Живковић и одмане руком. Али останите ми данас на ручак. — Ту нек се пр"отиви ко може, насмеја се Милић, остаћу, па, знате шта! — Шта ? — Да критизирамо ручак, да видимо, шта ће рећи госпођица Љубица на то. — Хе, хе, баш сте ђаво, рече Живковић. Али немојте строго, јер знам да уме скувати ручак као нико.

— Нећу бити строг, али треба и ви да ми помогнете. — Хм! Хајд, видићемо. — Нема ту, видићемо, већ треба баш зацело. — Па добро; али ако је збиља добар ? — Тим ћемо се пре измирити, рече Милић. — Е па хајдеде! У то ступи Љубица у собу и позове оца и госта на ручак. Кад је дошло печење, почео се Милић збиља да мргоди. Старац му је секундирао, али кад је видио, да је Љубица речи њихове к срцу примила, престаде одмах даље говорити, дозове ћерку к себи и пољуби је у чело. — Овај телбиз је свему крив, рече и покаже на Милића, он ме је наговорио да то радимо. — Зар тако! рече Љубица и погледи Милића. — Опростите, одговори овај, нећу више никад замерати ономе, што је заиста добро. — Занамтите, што сте казали, рече Љубица. Милић је погледи и затим се насмеши у знак, да је схватио смисао њених речи. У најбољем расположењу довршили су ручак. (Наставиће ее.)

НЕМИЛОСТИВОЈ ДРАГОХ

(ПОСТОЈНИЦА.)

ош Један пут ме жеље ломе, Да те видим на растанку томе, Пре нег' одем путу далекоме, Да ти кажем, шта си срцу моме.

Да ти кажем речма жалостивим, Колико те због леиоте кривим, Да ти кажем, кол'ко ти се дивим, Да ти кажем, да за тебе живим.

Будимиешта 18 8 б.

Да ти кажем, макар и за наго.. . А ти мисли, како теби драго; Само знај, да једно срце благо Сломио је твој одговор — наг'о!

В. Браичић.

НАЈСТАРИЈЕ СРПСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ УДОРЕђЕНЕ ОА БУГАРСКИМ.

(Наставак,;

д азгледавши овако поделу српских и бугарских народних песама, р е ц и м о к о ј у о претхришћанским српским народним песмама. I. Песме од коледе и божићне. Нокојни Вук Караџић, описујући живот и обичаје народа српскога, овако пише за коледа: „Од прије су ишла момчад у очи Божи-

ћ .а од куће до куће те пјевала пјесме од коледе, у којима се уза сваку врсту припијева: коледо . . . Момчад она, што играју и пјевају, зову се колеђани. Овај се обичај међу људима нашега закона готово са свијем изгубио, али у кршћана још траје. — Читава коледа, рече се и сад, кад иде много људи заједно." Колеђани дакле иду по кућама у очи Божића и певају своје песме, којима желе добра, изо-