Стражилово

ОТРАЖИЛОВО. БР. 3.

Не брани мени то, што хоћу ја; Од тога Марка даље! Арија. Тај је мој. За репове ме вежи коњима, Нек растргну ме, пре но што ти дам, Да по други пут грешни пољуб твој Срамотом сина мога убије. Бре не дирај га! Ја га браним сад, Јер ја му ноћас рекох умрети! (Шесалина устукне. Немир). Пет (чисто ван себе од чуда). О моме сину збори л' она то? Арија. Што овде лежи, није Марко већ; У отрову се отров стопио, Што гри8'о њега, парао му груд. Не буди ми га, нека тако спи, Та боље му је. Милији ми син У части мртав, него с тобом жив. На самрти се мени верио, Па мајка само за њим плакат' сме ! (Падне на Марка). Пет (гледа укочено). Мој син ! Мој Марко ! Месалина (звера око себе) Где је мени ум? Ој Вет'је, држ' ме Валента (тихо). С руку спашћеш ми Месалина. Не; ево стојим. Ова колена Још чине оно, што им кажем ја. (с натегом) Ја велим теби, хола мајко ти: Тај лепи, мрки, ладни младић ту Још није теби удар последњи, Од мене што ти дође. — На част ти! (издаде је снага. Брзо се свлада, олет се исправи) На срце своје притисни га, де! Одљуби с уста моје пољубе, Са лица њему својим сузама Ту љагу спери, да је био мој ! Ал' брзо само! Веруј, Арија Ој веруј мени — скоро ћеш ми ти Још други такав оплакиват' бол И љубити! (Оде. Валента за њоме). Калпурнијан (себи.) Сад, Пете, лаку ноћ! (оде за царицом). Мосалина (за сцеиом). 0 тешко мени! Валента (за сценом) Помоћ царици! Де носиљку! Пет. Зар тако умре он? О Марко, то је, то ти била смрт! (падне о тле крај мртваца. Соран, Калија, Сир притрче му, држе га.) Арија (клекне крај Пета; узме га за руке). Опрости ми, ја тако морадох. Са свога срца терет скинувши На твоје сам га срце свалила. Ал' за то ј' Марко опет мој — и твој И срце лако — Марко ј' сада наш. (Завеса лада). Као разјарена лавица снује после тога план Месалнна, како да се освети Арији. Добро јој дође с тога вест, да је стари Пет сасвим клонуо, чувши за повод смрти свог јединца. Пресуди му, да се сам убије, а он не може, издала га снага. Меса-

лина се наслађава, јер мисли, да је Арија постиђена тим, а беше вазда поносна са свог врлог мужа. Ал се преварила Месалина. Арија (полугласно) Де послушај ме, Пете, молим те. На белом евету равна немаш ти, Мој дични војно! У зкивоту евом Нераставни смо били свагда ми, К'о голубови ми смо зкивили; Па дочекасмо Гају, Марку смрт, А сада на смрт аове судба нас. Ох не гледај ме, к'о да с' чудиш том! Ти да ми умреш, ја да агивим још? Не, не! Ко тако живио к'о ми, У" сл08и тако, срећно, блажено, Са другом својим зај'дно умрет' сме. ГГет. Ти Арј'а? — Ти! — Не, не! Арија. Умири се! Приљуби ми се тако уз-а-ме Тек ти смеш чути, што ћу т' рећи сад. Је л' тешко с празна света отићи? А мени ј' празан, одеш ли ми ти, И теби, мислим, оде л' Арија. (тише, срамежљиво) Па за то чуј ме — ти мој идоле, Мој јуначе и гоеподару мој! Оживиће ти срце клонуло, Пробудиће се шишци учмали И велики ти васкрснути дух, Кад видиш мене, како радо ја Са осмејком на уенах умирем. 0 ћути! Немој, да вас издаш ти. Та неправо би њима било то, Па не би дали ту нам утеху. Мој Нете драги! Верна љубавца Од свег сам срца теби била ја, Па свакој сам се жртви учила Од тебе, Пете; јач'о си ме ти; Ни ово није жртва најтежа. Ја одох сад и 8овем за собом Свог Пета драгог! (зграби мич па га сјури себи у прса) Пет (скочи). Шта то уради Арија (извуче мач из ране, немо свлада бол; смешеки се даде му мач). Не боли Пете! Пет. Моја Арија! (Падие крај ње на колена, обгрли је оберучке; она му падне на груди). Силије. Зар умире? Месадина (пренеражена дође ближе). Зар она? Умире? Та ко још смеде то урадити? Арија. Ја, Месалино, жена Петова. И сад сам јоште сретнија нег' ти. Ох војно мој — — Не боли, Пете! Пет (сав узбуђвн ) Не : Са тобом мрет' не боли. Чекај још; Та чврста ми је рука, (прободе се). Тако — да О како си ме ти застидила! Ал' 'вако дај да пољуб последњи До Марка доле!