Стражилово

145

СТРАЖИЛОВО. БР. 5.

146

Ђе си дамас ? ниђе те не било! Еда си се криво заклињала, Ће год мене до невоље буде, Да Леш мене бити у невољи?" Јави му се из облака вила: „За пгго брате, Краљевићу Марко ! „Јееам ли ти, болан, говорила, „Да не чиниш у неђељу кавге? „Срамота је двоме на једнога; „ђе су тебе гује из потаје?" Гледну Муса брду и облаку, Откуд оно вила проговара; Маче Марко ноже из потаје, Те распори Мусу Кесеџију.,

У некој Загорској песми светује облакиња вила и млада недеља неку Марију, да не иде у гору зелену са својим синчићем, јер су тамо незнани људи, који ће јој синчића отети. Марија не хаје зато, него пође у гору, па изгуби сина. Осим тога нриповеда се у неким крајевима нашега народа, да на сваки стари петак долети вила с неба, да учи женске, како треба лечити и људима хаснити. Ове жеве морају расплетене косе поћи у зелени луг, онде се две од њих успну на које год старо дрво, па слушајући вилу, морају предиво јести, да боље запамте, чему их учи вила; кад се науче, постану виленице. Ове две женске на дрвету спаја од предива нит, коју држе у руци на другом крају женске испод дрвета, па док вила говори морају заједно прести. (Ове испод дрвета не једу предиво. Која од њих тога не чини, та не чује вилу, шта говори, па ништа и не научи. По овом, што до сада написасмо, дознајемо, да ове виле, што живе у ваздуху и сабирају облаке и муње и њима се играју гледајући одунда на свет — да те виле слећу на земљу и проричу људма, бранећи и чувајући их од зла, које им прети. Оне уче људе разним вештинама и чувајуиходзлих в и л а. Наш народ зна и за виле, које живе на земљи. По народном веровању и приповедању . овесучас добре, а час зле, и разликује их народ у горске и пољске. Горске виле рађа зелена гора, у којој оне лов лове по планинама, па су за то наоружане стрелама. Оне се баве певањем, свирањем, играњем кола, гатањем, прорицањем и лечењем. Кад су добре воље, разговарају се с људима и зверовима. Каткад бију међу собом бој, на што

цела гора од крике и вике грми, и земља се тресе. Кад су зле воље, онда су жељне људске невоље. 0 том пева песма: Зидање Скадра. Град градила три брата рођена, До три брата три Мрњавчевића: Једпо бјеше Вукашине краље, Друго бјеше Угљеша војвода, Треће бјеше Мрњавчевић Гојко; Град градили Скадар на Бојани, Град градили три године дана, Три године са триста мајстора, Не могоше темељ подигнути, А камо ли саградити града: Што мајстори за дан га саграде, То све вила за но% обаљује. Кад настала година четврта, Тада виче са иланине вила: „Не мучи се, Вукашине краље, Не мучи се и не харчи блага; Не мо'ш, краље, темељ подигнути, А камо ли саградити града, Док не нађеш два слична имена, Док не нађеш Стоју и Стојана, А обоје брата и сестрицу, Да зазиђеш кули у темеља, Тако ће се темељ обдржати, И тако ћеш саградиги града."

Може ли бити већега зла, него што је ово, које је зла вила пожелела. Но такове су виле и пријатељи људима, особито јунацима, јер сваки бољи јунак има и своју вилу посестриму. Тога ћемо доста наћи у нашим народним песмама. Тако је великому јунаку Новаку долетела из горе вила, кад га је под старост неки Грчић Манојло надвладао на мејдану, па за то вилу у помоћ позвао, а она му световаше: „Врн' се натраг, Богом побратиме! Чинит ћу се лијепа ђевојка, Савит' ћу се Грку око врата, Ти погуби слијепа јунака". Па не само људи него и зверад имају своје Еиле посестриме. Тако се пева у нашем народу, како је неки јелен по Загор.ју пасао траву и јадиковао, а вила га упита, за што тужи и јадикује? Јелен јој, као својој сестри, одговара, да тужи за својом кошутицом, коју је изгубио. У другим оиет песмама спомињу се птице, особито орлови, и т. д., како се разговарају с вилама.