Стражилово

203

СТРАЖИЛОВО. БР. 7.

204

то јест позоришном референту, који би уједно био и уредник фељтона, нормирана је за сад плата од педесет форината месечно. Да.г би сте хтели узети то на се? — Па то вам не могу одмах одговорити, рече Машић после неке почивке. Чекајте до сутра, док се промислим и док се разрачунам сам собом, јесам ли у стању одржати своју реч; јер једном кад је дам, онда се и обвезујем. •— Добро, господине, одговори Милић, чекаћу до сутра, ма да бих рад био, да сам већ данас на чисто. Осим вас мислим ангажовати још једног члана за самосталне чланке и још једног за привредну рубрику. Било би нас дакле свега петорица, који бисмо били редакција. — А јесте ли на чисто и са оном двојицом? запитаће Машић. — За привредну рубрику мислим задобити свртпеног правника Лазића, који се сад још бави у Бечу, и који ће доћи амо на омладинску скушнтину. Он је из приватне наклоности изучавао народну економију, статистику па је поред свег тог посећавао и предавања на економској великој школи у Бечу. Ако и није стручњак, надам се, да ће бити умешан. Други, е, то мислим довести Пају Ноиовића, који је уређивао у II. недељни лист. Ступио сам с њиме већ у нреговоре, и за који дан очекујем извесног одговора. Г. Костић радиће и надаље своју рубрику, а нас двојица потпомагаћемо га, јер би за њега једног било сувише. Ако усхте господин, може се и он покушати у чланцима, те бисмо тако лено поделили дневни рад. — Гледаћу да учиним, што ми је у снази, примети Костић. Из прва ћете да богме имати са мном стрпљења . . . — Па нисте ви баш новајлија, рече Милић. Има већ година дана, како сте у редакцији? — Од прилике толико има, одговори Костић. — Радујем се већ у напред, како ће то ићи све као наручено, рече Милић задовољно. Једва чекам, да се покрене лист сваки дан. — Па кад би то било ? запитаће Машић. — Као што сам рекао, од идуће четврти. Сад смо у мају, од првог јулија излазио би лист сваки дан. Још мало, па ћу почети по листу да говорим о потреби, да издази сваки дан и да позовем народ на претплату. Цена би се незнатно подигла.

Та сад излази четир пута, па само још два пут више. Гледајте, господине, да ми сутра дате повољан одговор! — Сутра ћу вам рећи, на чему сам, рече Машић. Но, баш се нисам надао, да ће се наш разговор тако свршити. Састали смо се случајно. . . — Та ја бих вас нашао већ сутра, да данас нисам, упаде му Милић у реч. — Али сад с богом, рече Машић и устане. Једанаест је с.ати, а имам још четврти час у гимназији. С богом! Машић се рукује и с Милићем и с Костићем и за тим се удали наглим корацима. Кад је био на улици, окрене се Милић свом сараднику и рече му: — Но, шта велите на ово ? — Изненадио сам се, ма да сам од прилике знао, да смерате покренути лист сваки дан, одговори Костић Лазић је добра сиага, познајем га ја, па и Поповић; али нисам мислио, да је Машић за ту струку . . . — Али ја знам, да јесте. — Та од куд знате, кад није досад још ништа писао, примети Костић. — То је моја тајна, одговори Милић. Дознаћете је за цело, али за сад вам пе могу рећи ништа. — Но, но, нисам баш ни тако радознао, рече Костић мало зловољно. Милић није ии пазио на ту примедбу, јер је спремао дописе за штампу, и нредао их слагачком шегрту, који се већ неколико пута појавио у редакцији, да опомене уредника, да је и он на свету, и да су му у првом реду потребни рукописи. Милић је увидео ту потребу, те се и пожурио, да иснуни праведно захтевање нагараиљеног шегре. — Тако, рече, ево, сад имате довољно рукоииса; после подне добићеш чланак, па онда, хоћу да ми донесеш распоред. А сад иди. Шегрт одјури на поље. Милић погледи још који пут око себе, за тим узме шешир, опрости се од Костића и оде. — Ала је милостив тај наш шеф редакције, мумлао је Костић у себи. кад је био сам, како дели достојанства и иозиције. Али, ја се надам, да ће ми се нлата повисити. Са пет сто гина форината не може се још већма ринтати него до сад. (Наставиће се.)