Стражилово

263

СТРАЖИЛОВО. БР. 9.

264

мрзи, јер су они онде негда владали, а сад је боље бити онде Бугарин и Грк, но Србин, а и ови су му душмани. — Лакше је мрети, него Србин бити, упадне млађи. — Па орете ли, сејете ли? запита кнез. — Сеје се, оре се, ал бог зна, ко ће жњети. Ако је плодна година, дође Туучин па ти отима по ћефу; хрђава је по себи зла, рече већи. — То је богме зло, па зато тражите посао на страни. А какав посао знате? — Ми знамо радити покрај најмаре, па смо и калдрмџије; чујемо, да се горе свуд калдрмише, па кад што заслужимо, а ми ћемо се вратити, да заранимо старе мајке, које о нами дању ноћу мисле, рече већи. — Оца немате? — Оца ми убили Арбанаси, вели већи. — Мој отац у тамници у Призрену, а сестру ми Турци заробише и сад у харему кука. —- Покор божији, то је неко проклетство; шта скриви тај народ! јада се кнез. — Мора да су наши стари скривили, па на нас паде проклетство, рече мањи. Енезу се на то јако ражали. — Па на путу, кукавци, како живите? — Јестиво нам је хлеб и вода. — Почекајте. Кнез се окрене и иде да донесе струњу. Кад овамо, у струњи има нешто гужваре, ал од шунке не достаје, једва на кости нешто меса и коже, у чутури тек за који гутљај. Кнез се почеше. — Врашки тај Митар, скоро све је појео, а у чутури ни од лека, рече смешљиво кнез. Тиквица је празна. Кнез носи собом струњу, остало нешто шунке и хлеба, да српске јаднике заложи. Сиромаси ти, потомци славних Срба, метанишу пред Турцима, и из камена чак себи хлеба цеде. Калдрмџије. Руке, шаке им позамашне, работне руке, које истерују зној на чело. Кнез им рече, да седну, и вади из струње, да их заложи. — Де, поткрепите се мало, момци. — Знамо, да има ође Срба, а ти си један од тих, брат милосрдан, који се свога сећа; бог дао родила ти шеница и виногради, нек ти је сретан плод у обитељи, бог нек ти буде милостив судија на страшном суду! захвали се већи. — Бог ти дао среће; таква јестива давно не виђесмо! дода други.

Сад се залажу. Кнез је дао и ракије донети. — Спаси бог! Први напије па ће другом пружити. На то дође Миливој и Митар. Миливој их испитује, као мало час кнез, па му се српско срце ражали. — Где су Срби, толики хусари и баке, па да ударимо на Турке? — Камо среће да нам је такових! рече мањи. Миливој љутито пљесне левицом о сабљу, да корице звекетом одјекнуше. — Знаш ти, бабо, шта, то су браћа наша, дајмо сваки на пут сиромасима по форинтачу. Миливој вади из прслука новац. — Ето вам. Кнез на то ни речце, већ вади „шлајбок" и извлачи форинтачу. — Примите, од срца вам дајем. — Пружа једном форинтачу. — Бог нек вам врати, драга браћо, захвале се обоје. Неколико корачаји даље лежао је неко, по изгледу канда је Црногорац, очни капци спуштени, канда спава. но се ипак каткад миче, ваљда му је палуб тврд, ил је од задња пута уморан. Можда издалека нешто и начује, шта се ту говори, ко би знао. Он се пре тога већ са младићима разговарао. До главе му тиквица с ракијом. — Кажите ми, момци, ко је онај тамо, што лежи, и он је ваљда из Турске? запита кнез. Већи одговара. — Он се издаје за Црногорца, ал право да вам кажем, он је ускок, прије тог ајдук, родом је из ђакова, убио је агу, који му брата уби, па се похајдучио. За њ зна не само ђаково већ и Митровица, и Призрен, и арнаутски вилајет. Какве тај муке није препатио: гривне и томруке, апсане, тамнице мрачне, па тољагом колико је пута био испребијан, и увек умаче. Но и он је не једног Турчина оборио, не једна закукала нбна. Да нас ко из нашег вилајета видио и чуо, да смо с њим били, рекли би, да смо с њим у дослуку, па би повратком допали призренске тамнице. Ускок канда је начуо, да је о њему реч, поче се мигољити, диже се, и мало се протегну, поносито диже главу, промереним кораком се шеће, као какав делија. Чудновата слика, форма. Омален, сув човек, руво на њему црногорско, и струка му добро стоји, ал црвена капица на тој глави канда изазива. Стаса је права,