Стражилово

266

састава је танка, кад се у ходу завија, види му се еластичност. А какво је то мрко црнкасто суво лице! Ситне црне очи као дрењине, погледом тек севну. Онај арнаутски соколов нос, на лицу црте, канда су у њих љутина, пакост и патња изрезаие, мрки, велики, најежени бркови покривају му танке усне, издалека рекао би, да црно јагње у зуби држи, а вилице стиснуте, уписан у њих јогунлук. У појасу никаква пиштоља ни јатагана, ко зна, где су до прве потребе скривени. На прсима орден и колајне. Енез и Миливој гледе у њега. — Неки врашки човек мора то бити, рече кнез. — Хајдмо к њему ближе, да га боље видимо, прихвати Миливој и напред пође према непознатом. За Миливојем иде кнез и Митар. Стану пред непознатим, овај укочено стоји и оштро их погледа. — Јеси-л' Србин, брате? запита Миливој, па га мери од пете до главе. — Јесам по богу, а јесте-л' ви? — Јесмо. А откуд си Србин? — Од Црне Горе. — А јеси-л' прави Црногорац? — Родио сам се у ђакову, ако си чуо, где је, у старој Србији. — Па како си дошао до Црне Горе? — Е, брате, много би било ту за причање. Побегао сам због зулума турског тамо, знаш, у ајдуке, па онда ускок, а сад сам Црногорац. — Чуо сам, да су то јунаци, добро се туку. — Е, брате, и ти си добар, види се, ал над Црногорцем јунака на свету нема, какав је јунак Марко Миљанов, па Сочица, па попЗимонић, па још каквих ту нема, бољи од бољих, шака људи на ордију удара. — Па јеси-л' се ти гдегод тукао? —- Јесам: у Кривошијах са Поборима покрај Милоша Зеца, па доцније на „Вучјем долу". — Откуд ти на прсима ти ордени и колајне? — Ето видиш ово, посекао сам силног низамског миралаја, добио сам га на мегдану; овај је опет Данилов, и све сам на мегдану добиО, рече непознати а прстом показује на одличја. Једно од тих је орден „меџидије", и носи га, а ни од кога за то дозволе не тражи. — А јеси-л' колико Турака посекао? — Тма сам их посекао.

Изреком уједно повуче шаком под врат влак, знак, како се сече. — Па јеси-л' ти добио коју? запита Миливој. — Јесам бре, имам куршум свуд, секао сам, секли су ме, није ме жао рана поштенијех, већ ми је жао, што су ме по тамницама ломили и мучили, ал, вјере ми, и осветио сам се. Виде се непознатом засечене руке, и на образу му види се нека зараштена бразготина, да се свуче, можда би видили које насакаћено ребро од млатежа турског. — Да-л' те Турци у тамници мучили? запита кнез. — Не да су ме мучили, већ су ми душу из тела истискивали, да сам призивао аранђела ми и све свеце, но кад ми у мукама на памет паде Мали Радојица, како су га мучили, онда ми душа стегне тело, па канда сам наобручан, не попуштам. Кад то изрече, очи му севну, уздане, а бели му се зуби под силним брком промоле. Дивна хајдучка слика, тако могао изгледати патнички јунак Мали Радојица, чије муке народ спевао. Допада се он и Миливоју, и кнезу, и Митру. Рис у облику човечијем. Сваки мицај, сваки корак му је поносит. — А како ти је име, јуначе? запита кнез. — Име ми је било прије Вуле Костреж, сад ме зову Вулом-Ускок-ђаковчаном. — Имаш ли жену, деце, чељад? — Шта ће жена сиромаку, који не зна, хоће-л' главом божић ил ускрс дочекати, пушка и јатаган, ето ми жене и деце. — Па чим се занимаш, шта радиш? — Ништа, кољемо се; где је бој, тамо идем. — Па нећеш да радиш, да сејеш, да ореш? — Нећу. Кад је томе време било, од зулума избегох; пушка, пиштољ и јатаган, то ми је халат, што ме рани! -— А како си живио пре, нег' што избеже? — Питај ову рају, ти ће ти све испричати. Вуле покаже махом главе на калдрмџије. — Испричали смо, веле ови. — Па куда сад мислиш? запита Миливој. — Нутујем. Идем најпре у Пешту, тамо има добре браће српске, ти ће ме на Беч напутити, оданде у Трст, па натраг у Црну Гору, можда ће донде стићи какав абер од Скадра, ил ће се дочекати, кад гора листа, па онда како досад тако одсад. Миливој да миг Митру, да донесе торбу.