Стражилово

293

294

-— Нас двоје долазимо из Земену, возили смо сплавове и вратили смо се после пешке до Новог Сада, ту смо купили, што требамо, па се сад враћамо кући. Овај се наш крајан с нама враћа, нашли смо га у Новом Саду. — Па кад сте сплавове возили, шта су вам платили? — Е, ми смо на сплаву заслужили сваки десет форинти о својој рани, одговори један. — Па не више за толики пут? — Чивутин нам није хтео више дати, а сиромаси смо, шта ћемо, нешто смо добили и јести, — кад и кад за то неколико дана. — Па хоћете ли што од тог кући донети? — Свих десет форинти, имамо сем тога још коју форинту, са тих десет морамо нлатити порез, попа, а треба још и на друго, рече други. — Па како ћете живити до куће? — Купили смо, пане, у Новом Саду бела хлеба, такав као колач, код нас није колач такав, нисмо га давно јели, а купили смо себи и флашу вина. — Па шта сте се мало час инатили? — Е, мој брат хоће да једе паприкаша, а ја кажем, да не једе, скуп је; а дротар себи купио. — Па јели бисте паприкаша? — Јели би ма шта, само да имамо. — Сад ћете добити. Миливој сврне у кујну, и заповеди, да им даду две добре порције. Словади стану пред кујну, а куварица им на већем тањиру измери, насмеши се, па им још врхом надокнади, а словачки их ослови. Бог зна, није ли и она земљакиња њихова. Изваде из торбе бели лебац па једу. Дротар је већ своју малену порцију смирио, па око баца час на оне, час на Миливоја, не би ли се и нањ смиловао. Миливој примети то па и њему даде донети. Енез гледи, како Словаци' слатко једу, готово би се и он прихватио. За кратко су све смирили. Захваљују се. — Да вам бог да свако добро, рече један, рукавом брише масна уста па натегне флашу. Сад се продужи говор. — Па како живите тамо, имате ли масне земље? Запита кнез. — Ми смо горштаци, чиста шеница код нас не роди, већ раж, но и те је мало, па кромпир, гдекоји има млека и сира, па великом муком купим фењу а Чивути праве од тога ску-

пу паленку „боровичку." Тешко живимо. Бацимо се после на реку Ваг и Дунав, и ту нешто заслужимо. Кнез се чуди. Разуме их, били су они више у Земуну, па нешто и српски штрбекају, тако исто и дротар, који сваког лета долази у дољње крајеве. — Дакле ви немате тако добре земље, као ми у нашим крајевима? пита кнез. — Е, да ми имамо такве земље, камо срећа! Код нас кад кромпир не роди, гладујемо. Кнез маше главом. — Па се код нас свет тужи да је зло, а овамо многи наши не обрађују ни вртове, и ретко који има музару краву. — Е, да ја имам само такову башту, као што ви имате, имао бих ја и краву и воће; па би млеко и сир и воће продавао, рече други Словак. — А шта ти, Јано, радиш, јеси ли себи што надротовао? запита Миливој. — Јесам, сад се враћам, да дам жени новце, па кад се одморим, и све наредим, опет се враћам у свет, рече дротар. — А имаш ли још ког од рода? — Имам, тај је сад далеко, ако сте чули, ђе је Америка, писао је, а скоро ће доћи. — А јели то далеко? запита кнез апогледи у Миливоја. — Ха-ха, бабо, преко морја, на крај света, рече осмејно Миливој. — Па шта ће врага тако далеко? — Заслужи више новаца, нег ја овде, а има и двоје деце код мене, па пошље и новаца, па кад буде много имао, вратиће се, он бил војак, па се не боји. — И ја сам бил војак, рече један од њих. — А где си служио? У регименто Вилхелм 73; сами Словаци. — Видиш, бабо, како ти људи живе; па кад се још наши туже! Ал то су ти вредни и чуварни људи, па и жене им, ја их добро познајем. — Но, то ћу приповедати нашима. — Знаш, бабо, шта, хајд да им сиромасима напунимо тиквице ракије, полу ја, полу ти. — Не браним. Миливој им даде напунити тиквице ракије. Словаци се јако захваљују. Тако пролази време путницима. Кнез сад разгледа предео, сад су код Пакша, широк Дунав, све нешто невесело, не допада му се, лепша је, мисли се, његова Шлавонија. *