Стражилово

297

СТРАЖИЛОВО. БР. 10.

298

Није до чекања, мора се излазити. Кнез се на брзу руку опрости са Вулом, Старосрбијанцима и Словацима. Сви му желе сретна пута. Други су остали па ће се на другој обали искрцати. Из пароброда нико није изишао ван кнеза и Турчин-Бошњака. Кнез излази, о њему обешена струња, у лебој руци чутура, у десној штап. Стане, па гледи како пароброд савија, остало друштво још га поздравља, а и он њих, клопавим шеширом маше, док се из вида не изгубише. Сад кнез по упутству савије лево, и гредећи управо покрај Дунава дође пред означену кућу. То је купатило, лако је било погодити. Кад кнез погледа, ту је и врт, што му је Зарија спомињао. Чуди се Заријиној памети, то не би знао ни један кнез у целој Славонији, тако он мисли. Но куда ће сад кнез? Гледи на кућу, на врт, шета се горе доле, још не чује српске речи. Не зна куд, како да започне. Мимо њега пролази један старац, сиромашак, руво на њему отрцано, руке остраг прекрштене, на све стране разгледа, канда кога тражи. То је Фрања Бошњаковић, Шокац, тражи путнике, да им буде путовођ, а тим налако нешто и заслужи. Фрања је одмах на кнезу познао, да тражи станиште, да је путник дошао у купатило. Стаде пред кнеза. Познаде га по сурки и шепшру, да није Маџар, па ће га српски ословити. — Кога тражиш, пријатељу? — Тражим, би ли на ког наишао, ко би ми казао, где бих нашао каква станишта, непознат сам, никад нисам био у оваквој вароши. — Баш добро си наишао, ја ћу ти наћи, хајд самном. Кнез послуша и упути се с њим, да тражи стан. — Хајд самном, пријатељу, није далеко. Фрања иде напред, пар корака, ту је угаљ од купатилског дома, па онда савије на лево. Прва кућа до те велике. Кућа узана, са сокака један дућанчић и прозор, вратаоца до дућана, куд се улази. Ту Фрања уведе кнеза. Господар од куће, неки сув мален старац, учтиво дочека госта, уведе га у једну од две собе, и то баш у ту, где је дућанац. Фрања тумачи газди жељу кнежеву, а и до-

маћин види чистог угледног ратара, лако се погоде, кнез ће плаћати на дан педесет новчића, то није много, још ће га и послужити, а може на кревету после купатила и кад хоће прелећи, и у ма које доба кући долазити. Кнез пристане, скида струњу, газда му прихваћа, и чутуру празну, обеси све о клин, па седне, да се мало одмори. Фрања је добро познат са газдом. — Пријатељу, кад се одмориш, а ти хајд да те мало проведем, да познаш путе, којима ћеш ићи. Кнез пристане, јер га и сам газда понуђа, да се мало прође, док се кревет зањ уреди, а може доћи, кад оће, само нек лупне на дућанска врата. Газда има још једну собу, из које се гледи на Дунав, но ту је већ заузео неки „господин." Кнез са Фрањом оде. Нуз пут Фрања уверава кнеза, да се не боји, ако што од веће вредности у струњи има, газда је честит човек, и „пургер", негда је био кројач, па је купио ту кућу, а дућан није зазидао, да гост може лакше у собу улазити. Дођу до купатилског дома; у врту свирају, кнез види, где онде пиво пију, зажели га се, жедан је, и рад би унутра. Фрања га одврати, каже му, да је ту претерано скупо све, а ратаре ту и онако преко гледе, но одведе га одмах у особену биртију, где је нижи мешовит свет. Тек што шест сати прошло, красно предвече. Заседну, кнез да донети пива. Фрањи удара у нос мирис паприкаша па рече кнезу, да се може ту што и зајести. — Овде добро кувају, рече Фрања. — Па нек што донесу, одговори кнез. Допада се кнезу ред у меани тој, ту види газдинског изгледа људе, мушку, женску чељад, војнике, види се и по који „господин". Кнез и Фрања једу и пију. — Пријане, како је теби име? — Фрања Бошњаковић. — Јеси ли овдашњи? — И прадед ми био овдашњи. — А колико ти је година? — Седамдесет прешло, а колико теби? — Баш педесет. — То би ми могао син бити. — Кад се Фрања зовеш, то си Шокац. — Све је то једно, само кад вирујемо бога Изукрсга, и пречисту дивицу Марију; а како твоје име, и откуда си, пријане? — Танасија Шамшалов, кнез у Шлавонији