Стражилово

301

ОТРАЖИЛОВО. БР. 10.

I I с

— Та, немој вазда! Шта се ту бојиш! Срам да те буде!... Што се цифраш толико?... Певај, што те бог учи. Дивљи Госа помиче ишчекујући. Јаков ћуташе још мало, погледа у наоколо и покри лице рукама. Сви упиљили очима у њега, а особито закупник, коме на лицу, кроз обично самоуверење и славу — мину лако узнемирење. Он се наслони на зид и опет мете пода се обе руке, ал није лупкао ногама. Еада најпосле Јаков маче руку с лица, беше му бледо, као у мртваца, кроз опуштене трепавице једва му светлуцаху очице. Дубоко уздахну и запева Први звук његовога гласа беше слаб и рапав, чинило се, да му не долази из груди, већ из далека од некуд; чинило се, да је случајно улетео у собу. Некако нас је чудно обузео тај дрхтави, звонки глас, ми погледасмо један на другог, а жена Николаја Иванића издиже се на прсте. За тим првим звуком разложе се други, још јачи и отегнутији, али и он као да је дрхтао као струна, када се оно заталаса под јаким притиском прста последњим таласом на умору, а за другим дође трећи и мало по том вину се, ојачав у жару, тужна песма. „Није се пољем дала само једна стазица" певаше, а нас опхрва слабост и горчина. Морам по истини рећи, да сам ретко кад чуо овакога гласа: био је као некако разбијен и звонио као препукао; из почетка као да је био прожман немим болешљиво сетним; али, у њему беше и сва дубока страст и младост и снага и сласт и нека чамљива, безбрижна, жалобна тугованка. У њему је звучала и дисала ватрена, исгинска, руска душа, која вас у срце дирала а хватала управо за његове руске струне. Песма је расла, па се разлегала. Јаков као да беше опијен: више се није бојао, вас се одао срећи својој, глас му више није трепетао — дрхтао је, али оном унутарњом дрхтавицом, која се једва опажа, која удара као стрела о душу слушалаца и непрестано се снажи, јача, разлеже се. Сећам се, да сам једном у вече, за време осеке на равној пешчаној обали мора, које је у даљини тешко и грозно шумило, сагледао грдна, бела галеба: седео је не мичући се, свилене груди обрнуо јарком сјају зорином и тек каткад лагано залепршао дугим крилима на сусреће знанцу.мору, на сусреће ниском, јарком сунцу: тог галеба сећах се, слушајући сад Јакова. ГГевао је, као да је са свим заборавио и на супарника и на све нас; али наше страсно, ћутаљиво учешће дизало га, као што вали дижу бодрога пливача. Пе-

вао Је. и из сваког му гласа цровејаше.нетто родно, нешто недогледно, као д^је^кааа знана степа пукла пред очима на уходу у бескрај даљину. Осетио сам, где ми се са срца одрониле сузе и дигле се у очи; тада ме порази глухо, уздржано ридање... осврнем се — жена крчмарева плакала, наслонив груди на прозор. Јаков је брзо погледа и запева још звонкије, још слађе Николај Иванић ником поникао ; Моргач се окренуо; Обалдуј, сав разнежен, глупо зинуо, плави мужић тихо јецао у ћошету, машући главом уз туробан шапат а по гвозденом лицу Дивљег Госе, испод са свим опуштених обрва, лагано кану тешка суза; закупник диже стиснуту песницу к челу и не маче се... Не знам, докле би трајала та мука свију нас, да Јаков на мах не сврши високим, врло тананим звуком — глас као да му се прекинуо. Нико се не даде у поклич, нико се не маче; сви као да очекиваху, да још што запева. Али он отвори очи, као да га удивило наше ћутање, погледа нас све, као да хтеде нешто да пита и увиде, да је победа његова. — Јаша, прозбори Дивљи Госа, мете му руку на раме и — заћута. Ми сви стајали као укопани. Закупник једва устаде и дође до Јакова. — „Ти— твоја ти си добио", рече мучно најпосле и излети из собе. Очарао нас. А ти решими, брзи покрети као да уништише тај чар: на мах стадоше сви зборити шумно, радосно. Обалдуј поскочи, стаде нешто говорити, ману рукама, као ветрењача крилима; Моргач рамљући дође к Јакову и стаде се љубити с њиме; Николај Иванић се диже и објави свечано, да ће и он дати осмак пива; Дивљи Госа насмеја се неким добрим осмехом, кога ја никако не очекивах на његовом лицу; плави мужик непрестано је хвалио у ћошету, утирући обема рукама очи, образе, нос и браду: „а, дивота, бога ми дивота, био ја кујин син... то ваља!" а жена Николаја Иванића сва поцрвенила, брзо устала и отишла. Јаков уживао у победи и радовао јој се као дете: све му се лице преобразило, а највише очи — засјале од среће. Довукоше га до стола; он дозва плавог, уплаканог мужика и посла крчмарева синчића, да потражи закупника. Тај га не нађе; весеље започе. — „Ти ћеш нам још певати, ти ћеш нам до довече певати", говораше Обалдуј, дижући руке у вис. Ја још једном погледам Јакова и изађем.