Стражилово

325

СТРАЖИЛОВО. БР. 11.

326

— Како си спавао, пријатељу ? пита Фрања. — Та којекако, у другом кревету је неко лелгао, једнако се мигољио, па сам морао бити на опрезу. Но знаш шта, Фрањо, ја нисам рад код газде тог остати, нађи ми друго станиште. — А зашто? — Хоћу у соби сам да сам. — Е добро, ето онде, друга кућа, велика меана „код пропелера", ту ћеш добити за се собу ал ћеш платити форинту на дан. — Не браним, хоћу да сам будем. — Е добро, а оно иснлати газду па можеш одмах овамо. — Добро, а ти иди, па исплати. Кнез да форинтачу Фрањи. Фрања оде газди и то јави. Газда се љути, мора исплатити кнез за осам дана, јер друкчије он не издаје собе, а да кнез није дошао, издао би био другоме, јер после њега одмах је дошао други. Фрања га моли, поносит газда, неће да пристане. Фрања се врати и донесе тужну вест. Кад то чу кнез, ни најмање се не ражљути. — Волем, Фрањо, и то исплатити, нег онде да останем. Кнез извади новац и преда Фрањи. — Ево исплати, на донеси струњу и чутуру. Фрања оде и брзо се врати. Још мало, па се дижу да траже други стан. Дваесг-триест корака па су ту. Даду једну собу отворити, ногодба: форинта на дан, као што је Фрања рекао. Кнез се смести. Момак, „келнер", покаже му на дувару дугме, да зовне, кад што устреба. Покаже му, како треба куцнути. Кнез покуша, добро иде, звонце удара. Соба је у горњем кату. После тога оду у купатило. Фрања му све исприча, како се ту купа; хоће ли у велику купку, где их има млого, или у малу засебну? Кнез кад је већ ту, хоће све да види, да има шта код куће причати, но мора с њим тамо и Фрања, да га чува. Фрања је готов. Изваде за неколико новчића две цедуље, и упуте се у купку. Кад уђу, магла и сумпорит задај падају кнезу у очи, у нос. Кнез се зачуди. — У каквом ћу се ја леђену прати? рече Фрањи.

— ћути, пријатељу, све ће добро бити, само замном. Фрања води кнеза за десну руку, кнез канда је мало обневидио, тек кратко за Фрањом корача, а леву подиже, да се не склизне, јер изгуби ли мах, окупаће се а није се свукао. Фрања тражи места, тешко је наћи, сваки клин је заузет. Наиђе на неког свог познатог, да му места даде, нањ намигне, а овај не само што му га уступа, већ и моли и суседа свог, да се мало одмакне. Тако -Фрања нађе места, где ће се кнез свући и своје ствари повешати. Фрања ће своје ма где потурати, ако баш што и нестане, није велика штета, ал тог бити неће, јер је он с тим великим леђеном познат као риба с Дунавом, готово сваки клин познаје. Кнез седне на клупу па се свлачи, Фрања хоће да му помогне, не да се кнез, рекне му само, нек се он свуче, па да му пута покаже. Не да кнез своје чизме и чакшире ником у руке. Већ су готови да иду у воду. — Фрањо брате, обоје чувајмо ствари, ти увек гледај на чакшире и шешир, а ја ћу на чизме. Мудар је исказ тај од кнеза, Фрања да чува чакшире а он чизме. Кнез ће све оком чувати, а у чакширама је највише новаца, па ће их и сам кнез чувати, но кад их и Фрања чува, онда их сигурније двојица чувају, на боље и чизме да нестану нег чакшире. Сад се спуштају у воду. Фрања опет води кнеза лагано у воду, дођу до степенца, тај је од мермера, клизав. — Пријатељу, само лагано, ево први басамак, још један, па још један, сад иде лако са других, кад смо у води. Сретно се спусте. — Сад седни, пријатељу. Кнез се посади, врућа, готово врела вода до прсију му дошла. Кнезу је јако топло, није на тако што навикнуо, но претрпиће, ма како му било. Фрања примети, да кнез није томе навикнут, хоће да му олакша. — Пријатељу, не мораш тако дубоко седити, можеш и горе више. Кнез седне навише. Једва се мало од забуне разабра, заборавио је за тренутак и на чакшире, на чизме, на „јанкл." Ту је „шлајбок." Сад је кнезу све светлије. Гледа на чакшире и чизме, све је у реду, Фрања са њих готово очи не скида.

*