Стражилово

337

СТРАЖИЛОВО. БР. 11.

338

ПОУКЕ ИЗ МЕДИЦИНЕ. САОПШТАВА ДР. КОДА. II. ПРЕДОХРАНА ОД ЗАРАЗЕ.

\ ре него што завршим оваЈ одломак о дезин' фекцији, врдо бих сам радо упознао штоване читалице ових редова са хестинкском задругом женскиња за неговање здравља, а нашим женским задругама препоручио тај лепи пример одвећ кориснога доброчинства којим задругарице поменутога друштва предњаче осталима, јер сам увереи, да ће се неговање здравља онда тек развити у пуној мери и да ће благодат своју онда тек ширити на све стране, кад га буде извршавала за тај посао створена (нежна) рука женс.ка. У Хестинксу, једноме од такозваних 5 пристани шта (Сш^ие РоПв) на енглеској обали канала, и св. Леонарду, предграђу тога места за пристајање лађа, постоји задруга женскиња за неговање здравља, којој је главна задаћа, да предупреди ширење прилепчивих болести међу децом. Ту задаћу своју обавља задруга помоћу школа. Сваки школски управитељ пријављује задрузи сву ону децу, која изостану из школе. Ако је, да изостају деца због прилепчивих болести, онда изашље задруга једнога од својих званичника болесном детету, који у име задруге обећа сиромашним родитељима или старатељима болеснога детета, да ће им задруга на свој рачун прибавити нужне лекарије, прописану храну, ако треба и нудиљу и т. д. ако брижљиво спроведу прописану дезинфекцију; богатијима се учини друга услуга или пажљивост, али задруга не мирује све дотле, док се мучна и дангубна дезинфекција не изврши код свакога болесника по пропису. Много пута успе задруга тако, да обећа, да ће новцем наградити оне родитеље или нове хаљине прибавити опорављеној деци оних родитеља, који допринесу тиме, што извршују прописану дезинфекцију, томе, да се болест не пренесе с њиховога детета на друго, него да се ограничи. Од како постоји та задруга у Хестинксу, место је то необично слободно од прилепчивих болести. Увереи сам, да задругарице не може ништа тако наградити за њихово доброчинство као свакидањи благослов матера хестинкских и матера из св. Леонарда за то, што могу без икакве зебње у срцу, са највећим миром у души шиљати своју децу у школу. Дезинфекцијом још није све учињено, да се редње предупреде. Најважнија уредба. да од једнога заражљивога случаја не постану многи, да не овлада редња, то је: одвајање болесних и здравих, и то само потпуно одвајање — 1зо11гцпј;.

(Свршетак.) У зараженом човеку легло је редњи. Преносом кужних материја, које му из тела извиру, окужава стварима и особама друге и прави од њих толико истих нових средишта за редњу. Кад бисмо одмах првога зараженога могли потпуно одвојити, не би се редња могла развити. А како бисмо могли то учинити? Морали бисмо га метнути у засебну собу, из које смо најпре све непотребне ствари уклонили; па онда забранити улаз у ту собу свима особама, које немају посла око болесника, а још строжије саобраћај са онима, који су у истој забављени. У соби морамо по горе наведеном начину најсавесније спровести дезинфекцију. Особље око болесника мора се сваки пут најподробније дезинфицирати, кад ступи у саобраћај са светом. (Особље око болесника најбоље ће учинити, ако се окупа, пре него што остави болесничку собу у намери, да пође међу свет, ако обуче друго рубље и друге хаљине, али такве, које нису никако биле у домашају зараженог болесника, који му је поверен био, а са пресвученим рубљем и хаљинама ако поступи, као што смо горе навели.) Код једнога таквог болника то би још којекако ишло, али шта би смо радили са десеторицом, са стотином? Шта би смо радили, кад је болест заредила, а оболели леже као робље? Бил' бисмо могли и за тај случај спровести одвајање? За цело да бисмо могли, да нема предрасуда и обзира сваке врсте, који у оваком случају немају ни места, ни смисла. Кад би когод на нашем главном сокаку, за време пијаце, стао па из пушке негледуш избацивао метак за метком, не би ли смо се сви дигли против њега, не би ли га затворили, стражара му пред врата метнули, оружје му из руке узели и све дотле га у затвору држали, док се не бисмо осведочили, да нема ни једнога метка више, да није више опасан? Па зар да заражене, од којих се не знамо ни склонити, јер невидљиво и без пуцњаве управљају на нас силесију метака од заражљивих клица, зар да с њима тако не поступимо? Морамо их сматрати, и ако не као кривце, оио бар као људе, који нам свима шкоде, и опште сигурности ради морамо их притворити у куће, за тај посао саграђене, у болнице за заражљчве болеснике, све дотле, док су за друштво опасни. При подизању таквих болница морамо пазити, да осим општих захтева, који се ишту за куће, у којима се негују болесни, одговоримо још посебним