Стражилово

371

372

чању, кад било да било, а сад је мати навалила, да је обуче. Коло игра, ту је бесна младеж, халовите младе и девојке. Земља тутњи, јуначки се подвикује. Ту је Милош и Живко Брајан, Љубица и Босиљка Милош игра, до њега Љубица, преко Живко, до њега Босиљка. Боже мој, како је то лепо коло. Лепо игра и Милош, но Љубица још лепше. Кад игра Љубица, ножицама све везе, не видиш, земљу да додирне. И Босиљка добро игра, ал је мало потежа. Но како Живко Брајан игра, то се не да описати. Баш бесно игра. Тако заплеће, да мислиш, не стаје на земљу, па канда ногом пише, шта му на срцу лежи. И Босиљка, ма да га се боји, кад треба и грди га, воле га имати у колу до себе. Бадава „ирош је као бачванин," тако Пела каже, кад га погледи. Па и јесте момак! Танак ал жиловит, на лицу и рукама му мишци као урезани, очи му легло бодрости. Обучен као Милош, за шеширићем смиље и ковиље. У Љубице коса накићена жутим шебојем, у Босиљке црвен шебој и зејтин-цвеће. Живку и у послен дан кад с поља кући иде, увек за шеширом зечија зоб, па како то лепо стоји! Пела и Сока прекрштеним рукама гледе час на један, час на други пар. — Гле, Пело, лепа је бештија, та циганчица — Ман је се, но гледај оног беснога Живка, како и ра. Да сам девојка. волела бих се украсти дати од њега, рече Пела, а очи у Живка упрла. — Ман се, Пело, није <и Милош гори од њега. — Иди у трице, Соко. Пела се притворно, насмеши а Соку десном по рамени п/весне. Доникл! се игра, док Влај о одједаред не прекине, и рече, да мора пред меану, хоће што да заслужи. Влајко се са гајдама крене, а за њим друштво млађе. Влајко свира „одби се грана одјоргована", баш сватовца. Пред меаном опет у коло, и тра-

јаће до мркле ноћи, а после ће се друштво повући у меану, па ће трајати до зоре. Женска чељад се разилази, Босиљка са Милом, и Љубица с матером иде кући. Момци остадоше. Неко доча после тога оде Милош Влајковима. Љубица седи као каква преподобна, сасвим обучена, као што је у колу била. Седи прекрштеним рукама, канда кога чека. Свеће нема, и нашто, месечина је красна. Неко рупи унутра. То је Милош. — Љубице, шта радиш? Где је мати? — Преко код куме. Милош загрли Љубицу и пољуби, ухвати је за руку. — Хајде, Љубице, самном. — Та не дирај се. Љубици срце јако куца, рука јој се тресе. — Мораш сам ом. Милош је снаж ом руком вуче за собом. Љубица се хвата за довратак, кад је Милош до врата привуче, као отима се ал не јако. Тако је вуче, више води напоље. Напољу је још света, Љубица поче запевати. — Јао! мати, пе дај, помозите људи, јао, што ћу! Отима се. Нико јој ие помаж', смеју се. Милош је снажан, па је вуче као какво јање, обилази, иде из сокака у сокачиће, док не дође до плота врта њиховог. Ту увати Љубицу за појас, дигне ;е и спусти је преко плота у врт, па се и он затим одмах пребаци. Милош одведе Љубицу Пели, и преда је на сахрану. Још оне ноћи кад се Митра из суседства врати, подиже вику на сокаку, е украли су јој кћер, и поче насред сокака лелекати. Овамо се повукла испред Милоша, да не буде присутна крађи тој. Лелече форме ради, а овамо у срцу је радосна. Сутрадан пуче по селу глас, — Љубица Влајкова ускочила Милошу Шамшаловом. ће се.)

КРАЈ ГРОБА МОЈЕ ЉУБАВИ.

стало Је две три сени ^ Од тог гроба мом лшвоту, 11а сад чувам голе сени У свом ерну к"о дивоту.

На њим' ништа, ништа нема Шарно рухо ја им дајем; А да буду праве туге, Повијам их уздисајем.