Стражилово

369

СТРАЖИЛОВО. БР. 12.

370

— ћути, искупићемо те. — Па кад да буду сватови, у јесен? — Не тако, ти укради Љубицу, а ми ћемо казати, да је ускочила. — Хи-хи-хи, ал ће то лепо бити, цело село ће се смејати. — Ни бриге те, сад ћути, немој ни речце о том говорити, ни Босиљки ни Мили. — Нећу. — Ове ће бити у реду. На то дође Босиљка и позове га, да вечера. Пелиним је речима Милопг поверовао, јер кад се она преклиње сама „тако ми сунца", онда истину говори. Сутрадан Пела иде у врт и управо греди плоту. Стане пред плот, подбочи се, гледи у Сокину кујну. — Хеј Соко! — Хој, — одмах. Сока изиђе из кујне па управо плоту. — Шта је, Пело, шта си снивала? — Иди у трице, теби је све до беснилука. — Та знам, како ти је, но шта ћеш, и тебе време већ пролази као и мене. — Све ће у реду бити, онако, као што смо говорили. Синоћ сам се с Милошем о том разговарала, право си казала, Милош воле циганчицу на право; е што му драго! — Бриге ти је, отисни после тог Босиљку, па ако се после с Милошем не би хтела слагати, нек му Танасије да дољну кућу и четир јутра земље па крај. —Е па ко би био оцу му помоћник? — Чуда велика, Пело; узми у кућу јаког момка, слугу, који зна и косиги и рало држати. — Та право кажеш. Рец'де ми, Соко, како ћемо то извршити, Милош пристаје на све. — Е добро, ја ћу дозвати к мени Митру, Љубичину матер, па ћемо се за даље договорити. — Па лепо, Соко, сад идем натраг, бојим се, да ко не прислушкује. — Идем и ја, прекиснуће ми лебац. Код Соке се лебац пече. Пела се врати, и врши обичан свој посао. Сока, како с лебом буде готова, позваће Митру. Вече наступи, а већ је Митра код Соке. Ту се сад обе поразговоре, Митра већ зна за целу ствар, и радосна је, а и како не, девојка да јо.ј у Шамшалову кућу уђе! Сока иде плоту и виче. — Хеј, Пело. — Хој, одмах.

Пела оде кроз плот Соки. Треба две даске извући, па се може провући. — Е'0 Митре, Соко, све сам јој испричала. — Па како си, Митро? запита Пела — Види бог, чула сам све о с Соке, Милош воле Љубицу моју, а и она њега, само што је сирота, опреме нема. — Зато ниш а, Митро, лако ћемо с тим. — Да могу, ја бих је опремила, али кад не могу, имам још петоро ситне деце, и ја сам бил од добре куће, као што знате, отац ми је био седам година кмет у селу, па сам пошла за сиромака Влајка, волела сам га, па сам ускочила, а браћа ми све преотеше. — Мани се, Пело, п там те, хоћеш ли дати Љубицу за Милоша? — Како не бих ! — Е добро, она нек се с Милошем договори, па да ускочи. — Ја бих волела, да је Милош отме. — Зашто ? — Знаш, да буде мало вике по селу, да мисле — е, отео је. — Па добро, нек је отме, свеједно — јел, Пело ? — Свеједно ! рече Иела. — А кад би то имало бити ? запита Митра. — 0 Костантину и Јелени, онда ће сви ту бити, позваћемо и Љубицу, па Милош нек је тобоже кући прати, а овамо нек је довуче, јел ■гако, Пело? — Добро је, сад смо свршили, само ти, Митро, ником о том не говори. — Не бој се, ни црна земља неће о том знати. Крај дивану. Разиђу се. * * Ф Константин и Јелена, красан летњи дан; благо оном, ко га светкује. А светкује га обитељ Пелина. Насгаде дан тај, скупи се лепо друштво. Ту је обитељ Шамшалова, а Милош ће јој бити перјаница. Ту су и Свирчеви. Влајко с гајдама већ купи коло. Ту је и Митра и Љубица. Влајко није имућан, ал чељад му се чисто носи. На Љубици је свилена хаљина; није нова, прекројеиа је, Митра је добила јефгино од натарошке. На ђердан на врату, велики и мали талири од Марије Терезије. Сиротица, први пут је хаљину ту на се узела, намењена је била вен-