Стражилово

367

СТРАЖИЛОВО. БР. 12.

368

лица, а то јој све, баш кад мора бити, бар да је каква дречна као ја и ти; гледај, какав је Милош. — Ман се, Пело, вига, како си ти дречна, па деце немаш, а гледај Фркалову, ситна мала као жгеба, а човек јој грдна мељовина, па осморо живе деце, па бадава, остарила си самном заједно, а да те Милош може волети; овако кад узимаш такву снаху, можеш и покрај ње боље живити, него покрај бесовите Миле, јер она ће нову снају заједати, а ти ћеш овој страну држати па си од куће права газдарица. — Право кажеш, Соко, даде се и тако живити, баш кад се мора. — Па виш, Пело, таква сна ће се око тебе савијати; из сиромашне куће, није охола, биће свуд на твојој страни. — Па како би започели ? пита подбочена Пела. — Ослон се, Пело, на ме, све ћу ја то изредити. На Константина и Јелену, — покојни човек мој, знаш, звао се Коста, — па и код мене је свечарство, ма и не тако велико, као код тебе, па ћете сви ви ту бити, па и други. Ту ће бити и Љубица, и мати јој Митра Свирчева. Ја ћу већ донде сгвар уредити, као што треба. Милош ће Љубицу за руку уватити и довући к теби — готов посао! — Хајд да видимо, Соко, можда ће још и до те ђаволије доћи; сад морам за чељад приправити, Милош тек што није ту, а милији ми је, него теби син твој. — Хајд, Пело, ја ћу све то уредити, но не заборав се на ме. —• Не брини се, биће алвалука. То већ Пела говори у одласку. Удале се без „збогомостај"! па и рашта и онако ће се сутра код плота опет састати. Диван завршен. Пела оде, да нареди вечеру за млађе. После тога Пела размишља о том, што је од Соке чула, даје Соки за право, сад тек види, да је Сока још и од ње мудрија. Како би Милош као момак оматорио. Не би му ни отац то допустио, па између два зла боље је мање да се бира; могао би Танасије из какве јаке куће какову охолу девојку за Милоша добити, па ту још Мила — Пела међу две ватре. Само се чуди Милошу, што јој ништа о том не говори, само кад му Љубицу спомене а он се смеје као луд. Љубичии отац Влајко је сиромах гајдаш, отац му је био циганин Петко, родио се у

черги, а оженио се девојком правом Српкињом, али таквом, коју у селу нико није хтео да узме. Стекао после кућу, у којој се Влајко родио. Влајко је дакле био „мелезан", полу Србин, полу Циганин. Мала кућа, није ни заграђена, нема ни штале, коњ спава насред авлије до таљига, а кад је киша, онда у оплетеној малој шупи. Кокошке му леже на јаји у соби а прасици више у кујни него на нољу. Таквог газде кћер воле Милош. Но Љубица баш није ружна, као што је Пела из зависти рекла. Она је додуше малена, али не мора бити сва <а велика а да буде лепа. Има малих лепих, а великих ружних. Љубица ситна мала, ал вицкаста, и од главе до пете све је у ње складно. Она мала, ал мала и ножица и главица, па лепо црнпурасто лице, обрве мале, канда су од црна ибришима, па какви бисер-зуби, а усне као од кармина, очи севкају као кад кукуруз кокају. Ратар воле позамашну, да може о жетви бољма грабљати и руковедати, но Милош је сам позамашан, а биће у њега и чељади. Једно вече уђе Пела у вајат, Милош седи па пуши. — Но Милоше, неку сам роткву чула, сад не можеш више тајити, да ти не волеш Љубицу, све знам, немој ништа тајити. Пела метне руку Милошу на раме, па га добро уочи. — Кажи ми право, ти волеш Љубицу Свирчеву, на право? — Ха-ха-ха. Милош се засмеја, а шаку о шаку пљесне. — Немојдасе смејеш као луд на брашно, досад сам ти добра мати била, бићу и одсад; ако је волеш, узми је, нећу се срдити,још ћу ти ићи на руку, само ми буди одсад добар као досад. -— Говориш ли ми истину, мати? — Тако ми сунца, истину говорим. —- Кад је тако, онда ћу се исповедити, тако ми — тако ми леба, волим Љубицу на право. — Па зашто ми ниси одмах истину казао? — Е бојао сам се, од тебе и од бабе, рекли би, како да узмем свирчеву кћер. — Ако хоћеш, можеш је узети, ја ти допуштам. — А шта ће на то бабо рећи? — Не брини се, све ћу ја то уредити, знаш, што ја рекнем, то бабо послуша. — Но ако будем катана, како онда?