Стражилово

357

СТРАЖИЛОВО. БР. 12.

358

Ал' научен на звук, вад бејах млад, У живот мене доводи и сад. Иначе сиђе љубав небесиа Озбиљно, мирно на ме лразником; Зазвонише ли звона онда сва, Иекалих осећаје молитвом; Непојмљива, умилна чежња ме Кроз шуме гоиила и ливаде, И кад сам горко исплак'о се ја, Преда ме поста васиона сва. Младости игре јавља звук ми тај, Слободну срећу мира пролетњег, Сећање држи ме и осећај, Од озбиљнога чина последњег. Ах, појте даље песме небесне! Кад сузним оком земљи враћам се! Хор ученика. Да ли се сахрањен, Живи и узвишен, Олавно и вечито Горе већ уздиг'о;

Да л' се већ ближи ту Радосном стварању, Авај! на земљи ми Ту смо по невољи! Остави своје он За њим да чезнемо; Уч'тељу, срећу ти Овде ми плачемо. Хор аиђела. Христос је васкрсо! Из ове трулежи, Здерите окове Радосно с вас. Радом га хвалите, Љубав показујте, Браћу нахраните, Иутем говорите, Небо обреците, Онда је свагда Бог Г>лизу код вас! Милан Савић.

НАШИ СЕЉАНИ. ПОЗОРИШНА ИГРА ИЗ НАРОДНОГ ЖИВОТА У ТРИ РАДЊЕ. НАПИСАО МИТА ПОПОВИЋ.

РАДЊА ПРВА. ПОЈАВА ПЕТА. (Улазе Ката и Вата из својих кућа е метлама, па чисте исаред кућа.) Ката. (себи) Гром је спалио! Баш сад и она! (Чисти оштрије.) Вата (себи). Виле је однеле! Па баш сад и она! (Чисти још оштрије.) Еата (себи). Та баш силом праши! (још брже и оштрије). Вата уош брнсе и оштрије.) Та баш пркоси! Ката (на глас) Иш! Не праши! Вата. А ко ми то заповеда. Ката. Дигла си прашину, као да је сав сокак твој. Вата. Нлје ни твој. Ката. Тако је, злато! Вата. Тако је, Като! Садћу баш и за то! |вр.к> брзо чисти). Ако ти пије право, иди унутра. Ја испред своје куће чистим. Ката. Имаш и шта! Ох, не бој се: чула сам! Вата. Шта си чула ! ? Ката. Видиш ти ње ! А што се чиниш невешта?! Ох, то ти врло добро знаш! Колко ти је година сину ? Вата. Колко му бог дао!

Ката. А удадби? Кол'ко ти је удадби? Реци, ако смеш? Вата. Ма јеси-л' чула?! Немој да ти пређем с овом метлом, јер биће триста чуда. Ката. Па пређи ако смеш! (подигне метлу). Хајде! Вата. Та само да није млади петак, бих те одмах за курјук! Ката. А ја тебе за језик. Вата. Ти мене за језик ! ? Ката. Твој језик двапут дуљи, него мој курјук. Клепећеш по свом селу, да моја кЛи за твоЈим сином лудује, а то баш није истина. Вата. А твоја кћи, кад би могла, би се моме сину силом о врат обесила! Ката. Та не би је дала, знаш, за твога.сина, па макар као девојка седу косу плела. Вата. Не би ни лисица грожђа, јер је кисело. Ката. Само што је твој син лисица. Увек иам се под прозором луња, ал' моја га Смиљана и не гледи. Има у селу и друкчијих момака! Вата. Ал' и девојака! Ката. Јеси-ли чула, сад је већ доста! (иде јој блиисв) јер тако ми данашњега младога петка и ове — метле, ја ћу те одмах — — Вата. Ако ти имаш метле. имам и ја.