Стражилово

359

СТРАЖИЛОВО. БР. 12.

360

Ката. Ти ниси као друге жене ... Ти . . . ти ... ти ... си ... Јаој! Одмах ће ме капља ударити! Вата. Просто јој било! Ката. Ти ... ТИ . . . ти . . . (хоће да, јој иде V косе). ПОЈАВА ШЕСТА. (Улази Јоца.) Јоца. За име бога, жене, шта је то ? Лакше! Однећете ми са куће кров! Зар вас није стид у по бела дана таку вику дигнути? Па ту на сокаку! (Жени својој.) у кућу, жено, па гледај за послом својим! Вата. Шта, паопако! Зар ти тако браниш своју рођену жену? Та мал' ме не изеде! Ката Ал' да си чуо, шта је она мени рекла! Јоца. Нећу да чујем! |Жени) Унутра, жено! Вата (тужно). Идем. Ал' и опет ти кажем, (кроз плач) да то неће добро бити, да се то чудо не може више подносити . .. (плаче). И ти још мене, твоју рођену жену, тераш, да ми се та отровница ту Јоца. Унутра, жено! Вата (кроз плач.) И и и дем. 'Оде.) Јоца. Комшијнице драга, сад можеш и ти. Ката. Боме и нећу овде остати. Реци јој, нек хвали бога, што је нисам рашчупала (себи.) И то ми је жена, која се свога мужа боји ! (Оде.) Јоца. Оде плачући. Ништа, плач јој неће шкодити. Чудновата жена. Добра, као хлеб. радена као чела, приљежна и штедљива као мрав. Алјезикјој је оштар, као бријач. Па кад се с том Катом сукоби, иде јој језик као чагртаљка. ПОЈАВА СЕДМА. (Улааи Анта) Анта. А шта се ти то, бога ти, у женске послове мешаш? Шта ти то мојој жени заповедаш? Јоца. Не рекох јој ништа грубо. Анта. Тераш је из села! Јоца. Ниси добро чуо! Анта. Дигао си нос, као да си кнез, а ти ииси нимало бољи од мене! Јоца. Човек ти, човек ја: једнаки смо. Анта. Немаш ни ти више ораће земље, него ја. Јоца. Имам, колико ми бог дао. Анта. Ниси ни у длаку бољи газда, него ја! Шест фртаљи земље ти, толико и ја. Осам волова ти, осам и ја. Четири коња и ти, четири и ја. Јоца. Тако је, компгаја. Анта. Није ни твоја кућа на бољем месту, него моја. Па што си ми се понео? Јоца. Анто, не ваља ти посао. Ти би силом да кавге замећеш, а ја се клоиим сваке нашити. (Оде)

Анта. Не могу да га гледим очима! Сав ми је крвав. Да могу, утопио бих га у кашици воде. Ал биће доба: разрачунаћемо се. ПОЈАВА ОСМА. (Улааи Марко) А гле мога кума Марка! Откуд тебе, куме ? Марко. Нужда ме гони; нужда и невоља. Анта. Зло и наопако, куме! Ма/рко. Изгорило ми ономад сво сиромаштво, да је богу слава и хвала! Анта. Штета, грдна штета ! Марко. Дошао сам, да те молим, да ми вратиш оно мало, што код тебе на дугу имам. Рок је већ давно истекао, ал ја нисам хтео да иштем, јер богу слава и хвала, није ми требало. Сад ми је свака крајцара нужна, као кора хлеба. Анта. Жао ме је, и срце ме боли, јер то је млого новаца, а ја сад ни толико немам, да порез платим. Причекај мало. Марко. Не могу, куме. Стојим скрштених руку. Ни крова, ни склоништа; ни вина ни хлеба; ни коња ни волова; само неколико оваца, што ми од пожара осгало. Породица велика, а зараде никакве. Гледај, куме, бога ради: помози ми у нужди и невољи. Анта. Помогао бих ти и срцем и душом, ал. разуми, немам. Марко. Први си газда у селу. Позајми гдегод, колико ми треба, ти ћеш лакше добити, него ја, сиромах погорелац. Учини ми то пријатељство, па нека ти бог плати! Анта. Е, куме, то си мудро рекао. Хајдемо у кућу, да попијемо коју чашу вина, а ја ћу се већ постарати, да ти зајам, ако само могбуде, још данас вратим. Марко. Тако, куме, и да те бог благослови. Оду.) ПОЈАВА ДЕВЕТА. (Улави Раде, па пева.) Раде. „Отвори ми врата Од сувога злата Росом умивена Перјем искићена Перјем и ковиљем, Смиљем и боеиљем." Нема ти моје Смиљане ни у седам села! Блага, као анђео, добра, као хлеб. Лепа и дивна као вила од горе, висока као јела, танка као шибика, а румена као јабука. Смиљана, драго дете моје! кудгбд ходила сретна била. кад плакала, бисер ти ишао из очију, а кад говорила, ружа ти из уста излазила! Ал, шта је то? Смиљана ми се не одзива. Ваљда