Стражилово

397

ОТРАЖИЛОВО. БР. 13.

398

Драгиња није одговорила, али силно лупање срца њеног било је јасан знак, у каквом је узбуђењу. — И опет вас молим, госпођице, да се не срдите на мене, настави Дражић своје речи, оставио сам друштво, јер ме није више занимало, и тражио сам самоћу, да могу са мојим мислима бити сам. Са мојим мислима? Не, само са једном мисли, да могу сањати о — вама, кад ми се већ не да, да на јави с вама заједно бити могу. Опростите ми, гослођице, ове речи, али ја нисам у стању, да стављам строго мерило на њих. Оне излећу како их осећање моје мами, а разум ми сад није тако хладан, да им може одмерити важину ... Драгиња је још ћутала, ћутала је, али своју руку, коју је Дражић у страсном заносу ухватио, није извукла из његове руке; само што је та рука њена дрхтала. — Преклињем вас свачем на свету, госпођице, рече Дражић живо, проговорите само једну реч. Ох, да знате, како ми је, кад слушам само своје речи! Драгиња је ћутала још једнако, шта више, и очи је затворила, тако је сву прође милокрвна струја са Дражићевих речи. Она у тај мах није мислила ништа, она је само осећала и желила, да Дражић настави своју реч — тако је пријатно дирну његов мек глас. Чудноватост положаја њеног није јој ни пала на памет, она је у том треиутку само толико знала, да је сретна, као што иије била никад, и ту срећу хтеде да продужи, докле је год могуће било. — Госпођице, поче опет Дражић, и ћутање може бити говор. Ох, можда сам и сувише смео, кад га тумачим себи у прилог. Никад нисам слутио, да ће ми добротворна судба поклонити овај блажени тренетак, ову голему срећу. И ако је мисли да прекине сад, нека боље изрече и пресуду над мојим животом, кад би и тако био немио и празан без вашег погледа, та без вас. Шта да говорим о мом неи.змерном осећању! ПГга да вам нижем обичне, свакидашње речи, кад ево стојим пред вама и кад вас молим само за један значак, који ће ми одати, да се не срдите, да ме не мрзите и да не желите, да се уклоним. Ове последње речи учинише, да се Драгиња задрхтала и да је Дражићеву руку у својој још чвршће ухватила, као да је хтела тиме рећи, да не иде, да остане, та она се не срди, та она га не мрзи, већ га љуби свом снагом срца свог. Дражић је осетио тај стисак; у њему је срце кликтало од радости, он клече пред Драгињу и поче јој руку обасипати жарким, небројеним пољупцима. Драгиња је дрхтала све већма и већма, и мораде се спустити на клупу, јер се није мбгла више држати.

Дражић је остао на коленима, у рукама је држао руке њене, очи је подигао к њојзи и говорио је речи, које су му излазиле из срца, из најдубље дубине душе . . . . но у тај се мах зачује Љубичип глас, који је друге задржавао, да не иду по башти, него да мирно остану на својим местима. Драгиња се трже и у тај мах узме Дражића за главу и притисне му врео пољубац на уста. Дражића прође нагла струја, он хтеде, да се лати Драгињине руке, маши се за њом, али спази, да је у сеници сам. Драгиња је била отишла, и у великом кругу дошла је опет на место, где су били и остали, и села за сто, као да се међу тим иије збило ништа, као да није била мало пре најсретнија на свету. Остали гости нису ни приметили њено одсуство, само је Љубица спазила, да је нема, и за то се и приближила сеници, држећи да су тамо, те да их опомене, да ће се морати приметити, да њих нема. Дражић је пак остао још у сеници. Није се могао раставити од места, где је још мало пре држао дивно девојче и где је проживио тренутак, који ће му дрхтати у срцу, док и оно буде откуцавало Њему се чинило једнако, да је Драгиња још у близини његовој, да га није напустила, и само шушањ сопствених уздисаја осведочи га, да тог красног чеда нема више поред њега. Шта га се тицало остало друштво! Није био жељан ни да га види. Та после пољупца Драгињиног ништа на свету није му се могло донасти, ништа му није могло бити пријатно. Лагапо удари стазом према капији и упути се сам у варош, -ио тој благој, тихој ноћи. Шта ће му остали свет, та срце његово било је тако препуно среће, да би је човечији глас само рушити могао. Не, природин глас, то тихо, тајансвено шаптање по ноћном ваздуху, то чаробно шуштање листова, то иевидно, непротумачено, непојмљиво разговарање између неба и земље — то мује годило, и чисто га је немило дирпуло, кад су га, већ близу вароши, сустизавала кола са веселим друштвом. Он заиђе мало на страну, и тек онда се осећао опет боље, кад се уверио, да су кола већ далеко одмакла. Али свога стана није био жељан ни онда, кад је био већ у вароши. Ишао је једнако, и тек, кад се радознао и јасан дан показао, те њега истргао из слатке сањарије, оде кући, да потражи мало мира. УШ. „Заточник" је почео да излази сваки дан. У редакцији било је много посла. На обичном месту свом, за високим столом, стојао је Костић и читао новине, што је тамап донео слуга са поште. Било је још рано у јутру, око осам сати, и Костић је био још сам. Пажљиво је читао новине, али само оне