Стражилово

399

СТРАЖИЛОВО. БР. 13.

400

рубрике, које га могу занимати, да по њима напише политички преглед. Где која важнија ме.ста обележио је оловком, а рубрике, које су претресале исти предмет, нумерисао је истим бројем, да би их онда, кад буде писао, имао све у окупу. Тај је посао трајао неко време и Костић се баш спремао да почне писати, кад у редакдију уђе Паја Поповић и с њим се поздрави. — Шта веле новине, запита за тим Костића и поглади своју дугачку смеђу браду. —• Та баш тако важно не веле, одговори Костић, у Француској влада Гамбета, у Русији се нижу атентати, Немачка ћути, Енглеска тргује, само ми не знамо ни шта хоћемо ни шта нећемо." — Та знамо и ми шта бисмо хтели, рече Поповић, бар дознаћемо, кад се скупи омладина у Нови Сад. — Ех, где је то још! прихвати Костић, још најмање' три недеље. 0 чему мислите да пишете чланак? '— Богме, то не знам ни сам. Волеобихда дође •Милић, па да се поразговарамо, а и Лазић би могао бити већ ту. Наши столови чекају нас. — Та није посао зец, да одбегне, насмеши се Костић; али, ево их обојица, баш прођоше поред прозора. Неколико тренутака за тим отворе се врата и у собу уђу Милић и Лазић. После обичног поздрава, узме Милић писма, што су лежала на столу и поче их отварати. — Ето, рече, допис из Шајкашке, у ком се туже на изгреде једног свештеника. За чудо! Такви дописи стижу нам сваки час, особито од кад се десила та нагла промена у нашој јерархији. Крајње би време било, да се сазове црквени сабор. Та мисао пије згорег. Баш ћу о том да пишем чланак. — Но, то је сад у реду, примети Поповић. а шта да пишем ја? — Што год хоћете, одговори Милић. — Па ја ћу писати о омладинском састанку, рече Поповић. — Добро, како знате. -Збиља, је ли послао Машић листак? Рекао ми је синоћ. да га је већ написао. Добро би било, да је већ ту, јер иначе бих морао започети приповетку ову. У тај се мах отворе врата, и у редакцију уђе мало ђаче са рукописом у руци. ћутке се поклони Милићу и преда му за тим рукопис с речима, да га је послао господин Машић; после тих речи оде ђаче опет. —= ,.Ноћ у манастиру", читао је Милић из Машићевог рукописа, но то може бити занимљиво. Јел' те, господо, да сам добро чинио, што сам за-

добио Машића? Стил му је лак, фељтонски. Само да је ту шегрт да носи у штамнарију тај рукопис. После тих речи приступи Милић к стражњим прозорима, отвори један и викне у авлију шегрта. Овај дотрчи одмах, и Милић му нреда рукопис за листак. — Дођи за четврт сата опет. добићеш рукописа и за рубрику „дописе", рече Милић шегрту, а овај отрчи за тим у штампарију. Међу тим је Лазић већ заузео своје место, и почео да пише. — 0 чему пишете, господине ? запита га Милић. — 0 српским жељезницама, одговори овај, то ће бити низ чланака. Србија иде у суноврат, ако са Бвнтуом спрегне. У опште, она ће настрадати том жељезницом, јер она даје свакојаке концесије, а напушта сама себе. — Добро, господине, рече Милић. Са свим сте добро погодили Извините. што сам вас прекинуо У раду. — А, не чини то иишта, одговори Лазић и удуби се за тим опет у свој рад, и не пазећи шта се око њега збива. И Поповић је сео на своје место и почео да иише. Милић је пак још једнако читао писма. При читању држао је неро у руци и често је превлачио читаве редове из дописа, местимице је нешто поправљао а где која писма бацио је просто у кошар. Међу тим је дошао шегрт и Милић му преда рукописе. — Збиља, господин Костићу, окрене се Милић овом, јуче је била магистратска седница. Ви сте били тамо, јесте ли написали извештај о њој? — Написао сам га још јуче а предао сам руконис још синоћ у штампарију, одговори Костић. Дао сам осим тога и белешку да се позоришна дружина налази у Земуну и да је претплата добро испала. Осим тога још неке мале белешке. Милић климну задовољно главом а Костић се опет окрене и настави своје писање. — Омладина хоће да се састане овде о Преображењу, рече Поповић и подигне главу своју, то је згодно време, само се бојим, да ће социјалистички живаљ и сувише отети маха. — То је истина, одговори Милић, алијасењих не бојим. Фраза ће пасти ваздан; али сви ти ватрени момци напустиће те ствари чим пређу у практичан живот. Гледајте, на према томе удесите чланак. — Тако сам и почео, рече Поповић и загњури се опет у свој посао. — А, овде се баш ради, зачу се у тај мах оштар чисто шиљаст глас, и у редакцију ступи покрупан господин са тамним наочарима. — Као што видите, господине, рече Милић и климну олако главом.