Стражилово

421

СТРАЖИЛОВО. БР. 14.

422

бро познаје, јер с њима живи, и то добро жиш, као с браћом — Ал бога ти, Фрањо, видим, да си паметан, па кажи ми, зашго нас ви Шокци зовете Власима? Фрања се мисли. — Зато, што се држите влашке вире. — А како говоримо ? — Влашки. — Како то, кад ја не знам влашки; па онда, како ти, Фрањо, говориш ? — Нашки. — Шта је то нашки? — Рацки. — Није, Фрањо, рацки, већ хрватски, упадне отац гвардијан. — Хрваги сасвим друкчије говоре, ја знам из Шлаконије, видио сам Хрвата, умеша се Танасије. — А како ти говориш, кнеже? — Код нас кажу шлавонски, ал то је српски; и ви сви српски говорите, рече Танасије. — А како у Босној говоре, честити аго ? запита гвардијан. — Босански, одговори Селим. — Па то је хрватски — Јок, српски. — А како вас Шокце зову Мађари, дед Фрањо, запита Марко. — Рацима. — И Србе зову Рацима. — Сви смо ми браћа, рече гвардијан. — Јесмо па жалост, али сметењачка браћа, која нису на чисто, ни каквим језиком говоре, благо свима, рече мало угрејан Марко. Селим-ага се насмеши. — Ето видите, ђаури, вас нико не саједини, па још тражиге Босне, зато је и пропало српско царство на Косову. А Турци гдегод дођоше, слошке халакнуше напред, па вам све на сабљи отеше, и овај Будим-град, па вам Турчип градио дворе, пустио топле жиле из Герзелеза, па вам направио илиџе; и овде је заповедао Бошњо Турчин — Де, аго, видим, да си научен, шта мислиш, ко је био тај Бошњо Турчин? запита гвардијан. — То је био Соколовић-паша, граду господар, а тај хан, ђе сам одсео, тај „пропе лер", ту је био киоск Соколовић-паше, онде рудна илиџа амами његови и његових була. — Па кад знаш тако липо приповедати, аго, птта је носле било са Соколовић-пашом ?

— Дупшани су у Стамболу на њ пред падишом клевету бацили, па му оданде зао абер стиже. Знаш оно: џелат-мејдан, ђе су на губилиште водили, одавде кад идеш у планине, пут планине покрај поља тог на лево и сад је дворац маџарског већила Карачаја, ту је био дворац Соколовић-паине. Паша је пред дворцем коња јахао, кад дојезди ефендија од Сгамбола са гавази, стане пред Соколовића, с коња сиђе, мигне Соколовићу, да и он сиђе. На том пољу се сад низами ваши џилитају. Ефендија преда писмо паши, и на јастуку од дибе пружи свилен гајтан Паша пољуби гајтан, промумла молитву из корана, а гавази му гајтан око врата стегну и удаве га. То сам слушао од бабе мог, а бабо чуо од ђеде, ђеда од прађеде и шукундеде, који је покрај паше служио. — То још нисам знао, први пут чујем. . — А Бошњо си, па не знаш. Сви Селим-агу радо слушају. — Е сад да ја тебе питам: откуд се овај брег ту зове Герзелес? — На то ћу и одговорити. Кад су Маџари у ову земљу дошли, били су поганици, незнабошци, па кад их свити краљ Стипан покрстио, још је остао неки део народа у незнабоштву, па доцније, после Стипанове смрти подигоше бупу, да крст униште, а ту је владао црквом бискуп свити Герард, ког су ти лопови ухватили, мучили и с те стене у Дунав бацили; зато се, аго, зове тај брег: брег свитог Герарда. Селим-ага пусти дим, па се насмеши. — Међер ти тако држиш, а није тако, штета, што си Бошњо, ја ћу те научити. Оад Селим исприча. — Беше у ордији султана Бујук-Сулејмана делија Герзелез-Алија, Бошњо, коме није било пара у свој ордији. Телал виче: има ли у ордији дели^е, који би скочио са брега тог у Дунаво? Појави се на брегу Герзелез-Алија на на коњу, те јурне с коњем стрмоглав у Дунаво и пропадне. Ето, зато се тај брег зове Герзелез. — Немаш право, аго, свети Герард је крв мученичку ту пролио. Гвардијан то изрече, а суза му из ока кану. Домаћин окрене на веселије. — Браћо драга, фала вам буди на доброти, што сте ме походили, сви смо по богу браћа, сви су поштени људи браћа, па сви дуго и сретно поживили, једно друго као људи, као браћа љубили! Гвардијан устане и подигне чашу.