Стражилово

-159

СТРАЖИЛОВО. БР. 15.

460

ОПРОШТАЈ 0 ВЕЛИКИМ НАРОДНИМ Д0БР0ТВ0Р0М АТАНАСИЈОМ ГЕРЕСКИМ.

■ а Томину недељу рано у јутру растужио је овдашњи сриски свет изненадни глас, да је општештовани и општељубљени добротвор народни Атанасија Петров син Герески у очи тог дана нред 10 сата у вече после кратког боловања преиинуо. Ко је честитога Гереског још пре десетак дана видио чила и здрава и крепка, није чисто могао веровати, да је смрт тако брзо кадра била сломити и срушити ведрога донде и здравога старину. Окорна је боља на велику суботу у вече свалила доброг старца у постељу, са које су га на недељу дана после тога скинули ладна, укочена, мртва. На глас о смрти великог покојника сазвао је председник дрквене оппггине одбор општински, да се посаветује, којим ће начином достојну пошту одати многозаслужном добротвору народном; у истој је дељи тај дан сазвао и управитељ овдашње српске гимназије професорску колегију на конферендију; и председништво „Матице Српске" позвало је књижевни одбор ради тога а и управа овдашње више девојачке школе, којој је покојник у последњој својој вољи завештао знатну своту, постарала се, да са своје стране видљиво искаже благодарност своју на лепоме дару. С обзиром на изричне жеље покојникове углављен је био распоред, по коме ће се земни остатци народног добротвора испратити до вечне куће. У уторак у јутру око 10 сата кренуо се свечан спровод од дома покојпиковог кроз Златну Греду у саборну цркву. За богатим сандуком ношени су на особеном катафалку лепи венци, свега 7, све један ленши од другога. Па тракама првог венца стај ло је: „Матица Српска народном добротвору Атанасији Гереском" ; на другом венцу: „Српска православна новосадска општина своме и народном добротвору Атанасији Гереском"; натрећем: „Српска црквено-школска општина черевићка свом и народном добротвору Атанасији Гереском"; на четвртом: „Српска иовосадска гимназија своме добротвору Атанасији Гереском" ; на петом: „Српска новосадска виша девојачка школа свом великом добротвору Атанасији Гереском"; на шестом: „Текелијанум Атанасији Гереском" ; на седмом : „Породица Љубе Стефановића своме пријатељу Гереском". За тим су катафалком ишла четир питомца покојникова, ученици овдашње српске гимназије. у тузи за својим штедрим поочимом. Уз сандук су с обе стране са свећама у руци ишли застунници „Матице Српске", професорске колегије на српској гимнази-

ји , заступници српске више девоЈачке школе овдашње, изасланици овдишњег трговачког сталежа и два ученика гимназијска. У саборној је цркви уз асистенцију целокунног овдашњег свештенства и протосинђела Дамаскина Бранковића и протођакопа Лемајића чинодејствовао на опелу високопреосвештени епископ Василијан. Кад је опојано било тело покојниково, изговорио је у цркви у име српеке велике гимназије новосадске професор Јован Грчић ово слово: Узвишеном уверењу човековом и свести, да у доброј намери и за добре, племеннте цељи може радом својим што допринети, а и хоће да радом својим допринесе, чврст је и непорушив темељ. На томе се непорушивом темељу уз узвишено то уверење диже љубав нрема општим стварима, оданост ка човечанству, схваћање општих интереса као својих рођених, а као круна свему томе готовост на жртве општега добра ради. У уверењу се томе појединац осећа као жив и животворан уд целине, тежи да по снази евојој помогне општем добру, не тражи користи своје на уштрб целине, него хоће корист своју само тако, ако се слаже са општим, са јавним благостањем. Сву је своју вољу, сав свој труд, сваку своју мисао кадар заложити за јавно добро; у грудих му букти племенита тежња, да се одликује, а та је тежња најпоузданија полуга свима великим и сјајним делима. Па благо си ономе, у кога се та тежња не захука у недомашиве даљине и висине, него се скромно заустави на догледном обзорју, на ужој сфери делања, где успех није додуше тако епохалан, али зато известан, сигуран, благотворан и трајан. Благо ономе, ко снагу своју тако премери, да је заложи толико и онде, колико и где знаде, да ће њоме морати и урадити оно, што је замислио. Срећан је и блааген, јер се може подичити са успехом, миран је и задовољан, јер му је уштеђена обмана; не тишти га бол, да је промашио, да је узалуд снагу своју утрошио. За горостасне се потхвате тражи и горостасна снага, а откако је света, није баш много таквих одабраника било. Ретки су, врло ретки горостаси. У малом пак кругу може и слабији урадити по нешто. Из тога по нешто створи се лагано много, каткад врло много. Најближе своје, род свој, из кога је поникао, може човек усрећити лако, а зато ипак снаж-