Стражилово

461

СТРАЖИЛОВО. БР. 15.

462

но. Није ту нужна дивска снага, треба ту само чисте родољубиве душе, те божанствене искре, која се у човеку разгори у пламен те бдаготворно загрије околину. Чиста родољубива душа сматра за дужност своју, осврнути се на најнужније потребе околине своје и помоћи, колико може. На ко се тој дужности одазове, тај је урадио право велико дело, тај је себе подичио, тај је обесмртио име своје, тај је на веке векова задужио род свој. Да и нисмо познавали честитога овог покојника, дичног старину Атанасију Петрова сина Гереског, да се и нисмо имали прилике сунчати на одсјају светле његове племените душе, то нам већ бесмртна његова дела казују, да се божанствена искра родољубља у њ распламтила •гако силно, да је озарила сво Српство, сав народ. Старина Герески је светао, сјајан пример, узор-слика људске честигости, човекољубља и родољубља. Та чујте га само, шта је у његовим очима живот на овом свету, чујте, шта је смер био његовим тежњама, шта циљ големој трудби његовој; чујте, где је он стигао до мете жићу своме, одакле је са миром и задовољством у души погледао на земаљски пут свој, те светитељски-блажено смео ускликнути: Ниње отпуштајеши —: „Јасам", рече, „трудио се, радио, живио само за то, да добра чиним, а бог је благословио трудбу моју". Јесте, неумрлог је старину бог благословио: та учинио је старина тај добра толико, колико му народ његов неће моћи нигда доста наблагодарити. Па и ко би могао достојно признати неуморну вољу радничку, ко би могао речима обележити грдну истрајност пуних педесет година, ко би био кадар онако поштовати племенитост те душе, онако јој се подивити, како је одиста силна и велика! Паштити се, трудбовати, купити зрно по зрно, слагати камен на камен, па саздати овако великолепну зграду заслуга за просвету свог рода, као што је то учинио наш драги покојник, то је мука мученичка, човекољубље, пожртвовање, које се исплаћује само највишом ценом света овога, љубављу народном, безграничним поштовањем дичног имена, неувелим споменвенцем части и славе. А дичну милу главу сгарине Гереског красио је венац признања и хвале још за живота, док је још у грудима му куцало оно племенито срце, коме је и последњи откуцај био одјек врелом родољубивом осећају. Велики старина Герески дочекао је овог света ретку срећу, срећу, коју не може заменути никакав сјај ни блесак светски, доживио

је оно, што је „од младости своје желио и бога молио", имао је здравља и живота, могао је учинити добра свом милом народу и „учинио је, вели, за онај мах, колико је могао". Да превелике ли среће, да блаженства ли и спокојства небеснога, моћи себи то рећи, да слатка ли уживања, из руке у руку дати огроман део горко стеченог блага свог на олтар просвете, да дивна ли прегоревања! Па живити даље тако блажен живот, рођеним очима гледати лепу сврху светој својој намени, и крај све старачке смерности и скромности не моћи избећи живе изразе признања народњег и веље благодарности; мал те не сваки дан видити четири ведра млађана задовољна лица, па моћи се у себи подичити и рећи: Та је лица разведрила моја љубав, ја сам сасушио извор горким сузама сиротињским, ја сам их очински пригрлио и повео стазом науке и познања, па шат из њих буду честити синови свог народа, ја сам их народу даровао и очувао — све то осећати и знати, натчовечна је сласт, а какав ли је тек то осећај, задовољно ићи у сусрет неумитној смрти с тим уверењем, да ће вас народ поново, ухиљадостручено кликнути: „Слава великом Гереском", кад му дође глас, да племенитој души Гересковој није доста и предоста било доброчинства и задужбине, што за живота учини, него се и опет сетио рода свога и великих му потреба и даровао му још једаред толико исто? Брижном се оку честитога старине није измакло, да народу треба ваљаног женског нараштаја, српских матера, неговалица и васпиталица деце српске — па шта је радио? И на томе је пољу просвети народној пут углачао богатим даром својим. Знао је мудри старац, да је књига народу нужна као кора леба, знао је вредни паћеник-раденик, да после умора и рада треба и одмора и отпочинка; знао је, да онај, који народу свом посвети сву своју снагу, забацивши сопствене своје интересе, има права на уточиште, где ће наслонити уморну своју главу; знао је, да се човеку и најтежи и најмучнији рад мили, кад од њега види вајде; знао је, да се раду човек може одати с вољом и ревношћу само тако, ако не мора стрепити од беде и невоље, која би га у старости и немоћи снашла — све је то знао чесгити наш Герески, па је леп дарак наменио и књизи српској и књижевницима-трудбеницима. Па није то још све! Починио је старина наш и за живота, а и на самрти још много, много —- све саму благодат, све само доброчинство; броја се добру